Reka od vukova, planina od ptica

Spazili smo ga sasvim slučajno, na samom kraju planinskog proplanka, jedva razaznajući njegove obrise u jutarnjoj magli koja se iskidana povlačila dublje u šumu. Pogledao nas je, sa daljine, mirno i bez straha, gotovo ravnodušno. Na trenutak je oslušnuo potmulo brundanje kamiona i zujanje dalekovoda, a onda okrenuo leđa tom bučnom svetu ljudi i mašina, i stopio se sa senkama drveća.

Da li je to bio jedan od poslednjih vukova iznad Vučja?

Meštani ovog malog jablaničkog gradskog naselja, na dvadesetak kilometara jugozapadno od Leskovca, posle su nas uveravali da nam se susret samo pričinio, da vukova tu odavno nema. Nestali su, kažu, pre više od sto godina, još kad je u ovom kraju otvorena prva „štofara“. Ni nje više nema (ostala je, doduše, spomen-tabla), ali u obližnjem Strojkovcu, u staroj vodenici, nalazi se Muzej tekstila, koji retkim posetiocima pruža zanimljivu sliku o počecima srpske tekstilne industrije, uvidom u originalne predmete iz tog doba.

Povedeni za legendama koje se pominju u tekstovima o Vučju, bili smo uvereni da je mesto dobilo ime po vukovima: oni su, navodno, u čoporima harali planinom Kukavicom, a neretko zalazili i u seoce smešteno visoko iznad reke. Jedne naročito hladne zime, izgladneli vuci su napravili pravi pokolj među stanovnicima tih kuća, pa su preživeli pokupili ono malo stvari i zauvek se preselili kraj reke, nazvane Vučjanka. Naši sagovornici, međutim, tvrde da je ime grada nastalo kasnije, od imena reke.

Gradić i reka „od vukova“, planina „od zova kukavice“ i, usred šumskog zelenina, srednjovekovni „Zelen-grad“! Nismo uspeli da nađemo njegove ostatke, ali smo mogli da se divimo lepoj crkvici, navodno zadužbini leskovačkih industrijalaca Teokarevića, koji su i ovde ulagali svoj kapital.

Muzej na vodi

(/slika2)Nekoliko kilometara iznad Vučja, još jedan nemi svedok preduzimljivosti, dalekovidosti i rešenosti starih srpskih privrednika da unapređuju nacionalnu ekonomiju i napredak svog kraja: hidroelektrana iz 1903. godine, koja neprekidno radi već 105 godina! Snažna, dobro očuvana i redovno održavana postrojenja nisu posustala ni posle diverzije koja je tu izvršena tokom Drugog svetskog rata. Druga po starosti hidroelektrana u Srbiji (iza one u Užicu, davno zatvorene) podignuta je novcem 168 akcionara „Leskovačkog električnog društva“, i po svoj prilici otvorenana Dan oslobođenja Leskovca od turske okupacije. Oprema, u koju spada i prvi dalekovod u Srbiji – od Vučja do Leskovca – kupljena je za 152.700 dinara u zlatu od nemačke firme „Simens-Halfke“, a gradnja je poverena Josifu Granžanu, poreklom iz Velikog Bečkereka. Danas je HE „Vučje“ u sistemu Elektroprivrede Srbije i proizvodi oko četiri miliona kilovat-časova struje godišnje.

Profesor Đorđe Stanojević, pionir elektrifikacije u Srbiji, prijatelj Nikole Tesle i pobornik njegovih izuma, nije mogao učiniti pametnijenego kad je upravo kanjon Vučjanke odabrao za izgradnju „fabrike za elektriku“. Ni lepšeg mesta, ni boljeg položaja! Hidroelektrana, koja zahvata vodu iz reke kanalom dugim oko kilometar, delimično uklesanim u visoke stene, tako se prirodno uklapa u okolinu, da je i dan-danas savršeno mesto za izlete. Leskovačka „Elektrodistribucija“ je čak tu opremila i nekoliko soba za važne goste. Zgrada sa pripadajućim generatorima i turbinama, uljuljkana u zelenilo, više podseća na muzej nego na delo mašinskih inženjera.

To je, verovatno, jedan od razloga što je 2005. godine hidroelektrana „Vučje“ uvršćena u svetsku baštinu tehnike, koju čini još svega šezdesetak objekata.

Čudesna Vučjanka

(/slika3)I sam kanjon Vučjanke, nevelike, ali brze i snažne planinske reke, zaslužio je da se ubroji u svetska čuda prirode – u svakom slučaju, smatra se jedinstvenim čudom prirode u Srbiji. Provlačeći se kroz useke, stene i litice Kukavice, Vučjanka je izgravirala niz kanala i „kazana“, a njeni raskošni slapovi, koji se mogu posmatrati sa kamenih platformi na obali, zavređuju poređenje sa nekima od najlepših vodopada na našoj planeti.

Osvežavajuća, prohladna i čista voda povremeno se umiri i posustanedovoljno da na tim mestima uz obalu nastanu savršene male plaže, omiljene među žiteljima celog područja Porečja, čiji je geografski centar gradić Vučje. Iznad reke je svojevremeno bio izgrađen i hotel, sav u drvetu, koji već desetak godina propada prazan i zapušten, navodno, zbog nerešenih pravno-imovinskih odnosa.

Nema gostiju ali, ko zna, dok ne krene nova, priželjkivana navala turista, možda se u blizinu Vučja, bar privremeno, iz divljine vrate njeni nekadašnji opasni četvoronožni susedi. Onaj koga smo mi videli mogao bi biti izvidnica.