Loša kafa u carstvu Inka

Četrdeseta je na pragu a tek sam na početku. Koliko je ovaj svet veliki i koliko u njemu zemalja ima. I koliko mesta koja se moraju obići. 

U praskozorje, malena autobuska stanica u Banosu izgledala mi je kao centar sveta i činilo mi se da se svi putevi baš ovde ukrštaju. I ponovo taj prelepi osećaj neizmerne slobode, slobode da se uradi bilo šta, da se bude bilo gde, da se opet ne mora ni raditi ništa, niti biti igde.  

Vratio sam ključ na recepciji malenog motela, prešao preko puta do stanice i zagledao se u imena gradova i datume polazaka autobusa ispod njih. Šetao sam tim hodnikom razmišljajući da li da svraćam u Rio Bambu i Kvenuku, ali mi se na kraju, ipak, učinilo da je najbolje da produžim do Ganajakila, a onda pravac  Montanita. Na jednom od šaltera izvadio sam kartu a zatim požurio da pronađem nešto za doručak i bilo kakvu kafu. 

Kafa je bila užasno loša. 

Autobus se satima probijao kroz nestvarne predele nekadašnjeg carstvo Inka, pored ogromnih vulkanskih planina kojima sam zaboravio imena a koje su vekovima podanicima carstva ulivale strahopoštovanje. Živelo se pored ovih čudovišta generacijama, hiljadama godina sa nadom i molitvom da se njihova utroba ne probudi.

Vozili smo se i dalje a na stanicama ulazili bi ulični prodavci i pokušavali da zarade dnevnicu za hleb. Prodavali su razne stvari, punjače za mobilne telefone, sendviče sa prasetinom, hladne napitke, tradicionalne slatkiše od komada šećerne trske…

Ipak, svaka vožnja je dosadna. Putovati znači živeti, ali voziti se znači patiti i čeličiti vlastito strpljenje. Kada se stomak nekako počeo privikavati na planinske krivine ja sam utonuo u neku vrstu letargije i polu sna.
Na kraju će verovatno ostati samo te slike. Ti predeli i ta lica. Ređaće se ispred mene, naizgled bez ikakvog reda i smisla, prvo brzo i u grupama a onda pojedinačno i usporeno sve dok ne shvatim dubinu i smisao svake od tih slika. Sve dok ne proniknem u njihovu dušu.

A toliko je mesta na koja se tek mora otići, a četrdeseta je na pragu. Ne znam, ne,  siguran sam da neću svuda stići. 

Pustinja Danakil, na primer, gde sumporna isparenja razdiru pluća i gde je život nemoguć a opet ga ima. Neki ljudi i to mesto zovu kućom.

Onda, najhladniji od najhladnijih predela severa, u kojima se živi od fokinog mesa koje zaudara i koje ne jede čovek, već sama glad u njemu. Nema tu finih stejkova, nema pršute i slaninice sa crnim lukom, nema ni paste, ni lazanja, ni palačinki. Samo sirova riba i fokino meso iznova, i iznova iz dana u dan.

A po pola godine ni dana nema. Samo fokino meso i noć.

A tu je i dečački san o obilasku urođeničkih zajednica na ostvama Indonezije, u kojima, kažu, još uvek vlada kanibalizam i koje nisu odmakle od kamenog doba.

Zaboravljene gradove Kambodže,  prostitutke Tajlanda, manastire Nepala, nepristupačni Butan u kome žive najsrećniji ljudi na svetu, nepreglednu i meni sumornu Indiju, pustinje Mongolije, matušku Rusiju u kojoj bi trebalo da me vole zato što sam Sloven, neću stići da upoznam .

Tek sam na početku, u ovim planinama Anda. Ali koračaću! 

Mesta, kako i ljudske duše, su previše surova, previše hladna, previše vrela, zamrznuta ili okamenjena. Ima i finih i blagih, zaboravljenih i izgubljenih. Mesta imaju svoju dušu i tu su slična ljudima, ali za razliku od ljudi, mesta ne umeju da se prozle.

Na kraju, teši me misao, ostaće valjda jedan predeo u mojoj Srbijici, samo jedan predeo, da se iz njega više nigde ne luta i ne odlazi.

Neki lep predeo, neki predeo, čiji sam ja i koji je samo moj.

Neki miran, blag i zelen predeo, neki predeo koji je daleko, što dalje od ljudi.

Predrag Rudović