Tri istine o Dejtonu

Od našeg stalnog dopisnika
Banjaluka – Pre dvadeset i pet godina, 21. novembra 1995, tri zaraćene strane odložile su oružje. Politički predstavnici potpisali su Dejtonski mirovni sporazum, koji je doneo mir i novo uređenje zemlje. Međunarodnim ugovorom potvrđena su dva visokodecentralizovana entiteta – Republika Srpska i Federacija BiH. Ali, i četvrt veka kasnije, tri naroda u BiH i dalje različito tumače ovaj međunarodni ugovor i oprečno gledaju na njegovo sprovođenje. I ova, kao i svaka prethodna godišnjica Dejtona, sem podsećanja na dan kad je potpisan mir, posluži kao prilika da se javnost u BiH, ali i regionu, podseti da uz mir nije došlo i pomirenje, te da postoje bar tri istine, ali i tri vizije budućnosti zemlje.

Predstavnici srpskog naroda smatraju nepravednim to što je entitet u kojem su većina ostao bez mnogih ingerencija, za šta krive bošnjačke predstavnike i međunarodnu zajednicu. Hrvati se godinama žale na majorizaciju, tvrdeći da su obespravljeni od strane bošnjačkih politika i da su im potrebne jače institucionalne garancije. Bošnjaci, pak, zagovaraju što snažniju zemlju i centralizaciju, tvrdeći da samo na taj način zemlja može da odgovori izazovima, te da je kroz ustavnu reformu potrebno ojačavati i prava građana, a ne samo konstitutivnih naroda, što drugi smatraju udarom na nacionalni identitet zarad jačanja bosanskog.

Safet Softić, potpredsednik Izetbegovićevog SDA, rekao je da se, sem mira, nije mnogo dobilo Dejtonskim sporazumom, zato što je on u mnogim segmentima ugrozio postojanje države BiH i njenih osnovnih funkcija, „pa je potrebna jedna revizija Dejtona”, uz međunarodno, a pogotovo učešće SAD.

Dan kad je potpisan sporazum u RS se obeležava kao državni praznik. I dok bošnjački političari s manje ili više otvorenosti govore da su RS i njene ingerencije glavna prepreka za „normalno funkcionisanje”, zvaničnicima u Banjaluci glavna kočnica za razvoj tog entiteta leži u sabotažama koje dolaze iz Sarajeva.

„Bili bismo uspešniji da nije bilo ovakvog prekrajanja našeg unutrašnjeg poretka”, izjavila je Željka Cvijanović, predsednica RS.

Analitičari neretko komentarišu da su međusobna trvenja tek dobar izgovor za nerad i da stalne optužbe i etnička previranja zgodno dođu za političke ciljeve, ali da ceh plaćaju građani koji masovno napuštaju zemlju.

„Niti je Federaciji pravi problem Srpska, niti obratno”, konstatuje za „Al Džaziru” politikolog iz Banjaluke Velizar Antić.

Član Predsedništva BiH iz RS Milorad Dodik kaže da je Dejtonski sporazum znatno urušen intervencijom visokih predstavnika. „Niko ovde nije zadovoljan, a neodrživo je da imate visokog predstavnika i strane sudije u Ustavnom sudu BiH 25 godina od potpisivanja sporazuma”, rekao je i naglasio da BiH mora biti visokodecentralizovana.

Met Fild, britanski ambasador u BiH, smatra da Dejton nije uklesan u kamenu i da se mora menjati, a na zahteve za vraćanje na originalni sporazum kaže kako „ne postoji vremeplov”.

Smatra da se mehanizam zaštite vitalnog interesa zloupotrebljava u političke svrhe, te navodi da bi izmene Ustava na putu BiH ka EU i NATO-u morale da budu obezbeđene konsenzusom i kompromisom. U međuvremenu se federalni mediji pozivaju na izvore iz SAD navodeći da bi Džozef Bajden mogao da inicira ustavne promene u BiH, ali da u očekivanjima ne treba biti nerealan. Marinko Čavara, predsednik Federacije BiH i visoki funkcioner HDZ-a BiH, kaže: „Mislim da je krajnje vreme da svi koji smatraju da bi neko drugo rešenje njima i njihovom narodu više odgovaralo napokon shvate da je najvažnije dogovarati napredak u BiH, a da nas negiranje svih potpisa, sporazuma i dogovora koji su zaustavili rat ne vodi nigde”.