Kako (ni)sam upoznala Rukavišnjikova

Aleksandar Rukavišnjikov (1950) ruski je vajar čiji je rad pobedio na konkursu za spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu u Beogradu. Kako je najavljeno, ovog će meseca doći u Beograd.

Za Rukavišnjikova sam čula 2006, u Moskvi. Tu sam stigla sa svoje dve drugarice penzionerke (ja sam tada bila na korak do penzije), a sve tri bile smo polaznice letnjeg kursa ruskog jezika na Državnom institutu „A. S. Puškin”. Na časove smo prve nedelje išle redovno, onda samo do podneva, a posle deset dana sa časova smo bežale jer smo shvatile da, u protivnom, nećemo uspeti da upoznamo što više od onoga što u Moskvi treba upoznati – jer su sve ustanove radile samo do šest po podne.

U knjižari na Arbatu već prvog dana kupile smo vodič kroz Moskvu, sa označenim maršrutama i objektima, zatim plan grada i kartu linija metroa (i, naravno, mesečnu kartu) i krenule planski. Odabrale smo deo grada, uglavnom centralni krug, što je u stvari Moskva 19. veka, poznata iz klasične literature, a meni i iz romana B. Akunjina o Fandorinu (tada su u Srbiji intenzivno prevođeni, a ja sam, kao lektor/korektor, svaki najmanje triput pročitala). I tako stigosmo i do Rukavišnjikova: njegov Dostojevski sedi ispred Državne biblioteke (a u biblioteci na garderobi čikica s belim rukavicama, besne stare dame koje izdaju dozvolu za ulazak strancima, pod uslovom da ne ometamo korisnike; moja drugarica Ružica ipak prolazi izdignutom stazom koja vodi duž celog zida – njome su trčali u jednom Akunjinovom romanu; Ružica je, uostalom, ušla i u Lubjanku, do obezbeđenja, a ja sam, iz straha, ostala ispred); zatim, iza Hrama Hrista Spasitelja, njegov je imperator Aleksandar Drugi, pod slavolukom, sa lavovima; onda je tu spomenik Visockom na Novodevičjem groblju, pa provokativna debela dama u Muzeju savremene umetnosti...

I tako, hodamo jednog dana Starim Arbatom (tu smo već domaće: videle smo Puškina i Gončarovu, Andreja Belog, stale uz Okudžavu, pile toplu čokoladu u Šokoladnici kao Tolstojeva Kiti Ščerbacka...), ja, po davnašnjoj navici, čitam sve na šta mi pogled padne i, najednom, na panou koji zatvara gradilište stoji: Dom-muzej M. J. Ljermontova, Mala Molčanovka broj 2! Ljermontova u predloženim maršrutama nema! Uveče tražim na planu grada: pa to je odmah iza Novog Arbata.

Sutradan nam je prvo to bilo na programu: dođosmo do Hrama Simeona Stolpnika (to smo već videle!), pa pravo napred. U ulici s jedne strane uglavnom porodične kuće, starinske, ima i drvenih; na drugoj strani ekonomski ulazi u zgrade Novog Arbata. I evo: žičana ograda, nekoliko metara „razbarušenog” vrta, kuća na sprat obložena drvetom, uz kuću betonska staza, a na stazi se naziru dve-tri skulpture! To može biti jedino Ljermontovljeva kuća.

Otvaramo vrata na ogradi i – pravac skulpture. Predstavljena su dva lika, sede na foteljama, muškarac u stvari leži. To mora biti Ljermontov: sitan čovek, nizak. Ali, kovrdžava mu je kosa! Puškin – presudila je naša drugarica Nada. Na drugoj fotelji je onda Natalija Gončarova.

Malo dalje: sanduk od letvica metar sa metar, a u njemu ogromna Lenjinova glava! Pored sanduka: ženski akt modiljanijevski izdužen! Dok sve to zbunjene fotografišemo, iz kuće izlazi mlad čovek: „Dobrij den. Šta vam treba?” Sad shvatamo da ovo ipak nije Ljermontovljeva kuća.

Nada objasni da smo mi iz Srbije (to je skoro svuda nailazilo na osmeh prihvatanja) i šta tražimo. Čovek kaže da smo ušli u kuću vajara Rukavišnjikova, tj. njegovog oca, da su pred nama zaista Puškin i Gončarova, u radu, da je otac u Siriji, gde se postavlja njegova skulptura Isusa Hrista. Skreće nam pažnju na još jedno nezavršeno delo, uza samo ogradu prema ulici: automobil sa krilima u kome treba da sede, kad se sve završi, junaci Bulgakovljevog „Maestra i Margarite”. Fotografišemo i automobil, izvinjavamo se što smo upale na privatan posed i odlazimo Ljermontovu.

Tamo je Nada, u duetu s kustoskinjom, recitovala „Pogib poet”, i tako su dva pesnika ostala povezana, a s njima, i sa Srbijom – i Rukavišnjikov.

Grozda Pejčić,
Beograd