Nedostaju borci za pravdu poput Dimitrija Tucovića
Димитрије Туцовић (Фото Википедија)
Kada se u herojskoj epopeji srpske vojske i naroda u jeku Kolubarske bitke novembra 1914. godine odlučivalo o sudbini Srbije i o njenom opstanku, svi Srbi su stali uz vojvodu Mišića i bili kao jedan u pružanju otpora Poćorekovoj austrougarskoj armadi. Proradili su srpski inat, nepokolebljivost i vera u odbranu slobode i časti otadžbine. Čak je i čuveni kritičar imperijalističkog rata Dimitrije Tucović shvatio u kakvoj je opasnosti njegova domovina i odazvao se vojnoj obavezi da brani svoju zemlju od surovog agresora. Taj čuveni antimilitarista, koji je glasao protiv ratnih kredita, koji je kritikovao proratno raspoloženje politike socijaldemokratskih partija država zapadne Evrope, i koji je bio borac za socijalnu pravdu, shvatio je svoju patriotsku dužnost – domovina se brani bez oklevanja.
Borio se protiv politike obezvređivanja i smanjivanja nadnica (plata radnika), protiv uvođenja šesnaestočasovnog radnog dana bez prava na dnevni i nedeljni odmor, bolovanja i godišnji odmor. Borio se protiv eksploatacije dece kao najamnih radnika, protiv loših nehigijenskih uslova u kojima radnici rade u fabrikama. Jednom rečju, borio se za široke interese radnika i seljaka, da imaju pristojne plate od kojih će moći da osiguraju egzistenciju svojih porodica. Borio se protiv korupcije u upravi i sudstvu i zloupotrebe službenog položaja od pojedinih predstavnika vlasti, kao i protiv netolerantnog ponašanja i učenja koja su bila dobra podloga za razvoj i pojavu tzv. korov ideologija (militarizam, rasizam, fašizam, totalitarizam, oligarhija...), koje „krase” diskriminacija, holokaust, eksploatacija i šovinizam. Zato je o srpskoj buržoaziji, kao i nekim njenim predstavnicima, govorio da je eksploatatorska i ekspanzionistička u smislu grabeži za vlašću i profitom.
Poginuo je 20. 11. 1914. godine u Kolubarskoj bitki, na desnoj obali reke Kolubare, u okolini Lajkovca, gde su se vodile teške borbe. Njegove poslednje reči govore o njegovom patriotizmu (rodoljublju), tj. motivu da brani otadžbinu do poslednjeg daha. Napisao ih je u pismu svome ocu, uoči pogibije. „Neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja preti celom našem narodu”.
Danas nam nedostaju takvi pravdoljubivi ljudi, i borci za socijalnu pravdu i egzistenciju naroda, humani i istinoljubivi, jer bez njih ne može da se menja svet nabolje.