Umetnosti nema bez paradoksa

Mnogi se slažu da je u okolnostima u kojima živimo već mesecima, u takozvanoj novoj normalnosti (izraz koji mnoge iritira), najviše pogođena kultura. Otkazivanje ili odlaganje mnogih manifestacija i nemogućnost da se nastupa pred brojnijom publikom, ukratko kultura na kašičicu, navela je mnoge da se javno zapitaju da li je boravak u pozorišnoj ili koncertnoj dvorani opasniji od boravka u javnom prevozu, supermarketu ili kafani. Da ne govorimo i o opštijim pitanjima – osećanju da nam je neko ukrao život, oteo slobodu, dok u nedostatku jasnih činjenica cvetaju teorije zavere... U seriji razgovora prenosimo šta o svemu ovome kažu umetnici i poslenici kulture.

Poslednjih desetak meseci sam radio svakodnevno na knjizi enigmatičnog naslova „3E – Estetika – epistemologija – etika spekulativnih i De Re medija”. Bila je zamišljena kao zbirka tekstova proisteklih iz predavanja koja sam držao poslednjih godina, a onda se desila epidemija, vanredno stanje, povlačenje i ekspanzija virusa i morao sam da uvedem lični element u govor o medijima. Moj rukopis je postao, istovremeno, analiza proizvodnih potencijala medija i činjenice da mediji postaju predmeti/događaji stvarnog sveta, ali i moja veoma lična ispovest o pisanju u vremenu globalne pandemije, govori za naš list o tome kako teče njegov život u takozvanoj novoj normalnosti Miodrag Šuvaković, teoretičar umetnosti i profesor Fakulteta za medije i komunikacije, gde predaje teoriju umetnosti i medija.

Pomenutu knjigu za oko mesec dana objaviće obrazovna ustanova na kojoj predaje.

– To je bilo ono što me je fasciniralo: govor sa pozicije naučnika i govor sa pozicije pisca koji preispituje samog sebe u odnosu na brutalnosti i surovosti sveta u kojem živi. Uz pisanje sam čitao i držao predavanja, naravno uz digitalne posrednike. Komunikacijske društvene mreže postale su normalni prostor za prevladavanje telesne, komunikacijske i društvene distance. To menja perspektivu ljudskog odnosa, ali promena perspektive ljudskog odnosa je ono što nas održava u životu – dodaje naš sagovornik.

Šuvaković napominje i da nije od onih koji veruju u lokalnu i globalnu „staru” ili „novu normalnost”, već život na ovoj planeti vidi kao neprestanu krizu, sukob i borbu za opstanak u društvenom, ali i zdravstvenom, a pre svega ekološkom smislu.

– Stoga pitanje politike više nije samo pitanje međuljudskih odnosa i društvene moći, već odnosa prema ekološkim učincima ili katastrofama, epidemijama/pandemijama bolesti (Sida, Ebola, kovid 19, itd), energetskim ili proizvodnim postrojenjima izvan kontrole. Može se reći u smislu Bruna Latura da aktivni činioci politike postaju neljudski entiteti. Mnogi govore o ratu protiv virusa. Ipak, virusi nisu ljudski neprijatelji, ali ni prijatelji. Oni postoje kao što i mi postojimo. To su paralelizmi i opasna ukrštanja. Virusi se održavaju u životu, imaju svoje uslove širenja i povlačenja, napadanja i odustajanja, nastanjivanja kao i svi drugi oblici života. Održivost je mehanizam svakog oblika života. Ali nema ratne politike. Ratnu retoriku koriste države, korporacije ili politički pokreti – ocenjuje naš sagovornik, koji smatra da ćemo morati uskoro da uzmemo u obzir i robotizovana stvorenja.

– Mi nismo sami na planeti. Zato suočenje s ovom globalnom krizom suštinski menja svet i ljudske odnose prema ljudskom i vanljudskom. Tu su potrebni novi termini, ali i oblici delovanja – dodaje.

Na našu konstataciju da je za mnoge ovo i život bez posla, bez angažmana, Šuvaković kaže da je jedna od posledica globalne pandemije svakako duboka i ekspanzivna ekonomska kriza, koja je neodvojiva od političke krize, a politička kriza je neodvojiva od društvene, kulturalne, pa konačno i umetničke/estetske krize.

– Virus je dao legitimnost skrivenim, potisnutim ili neiskazanim žudnjama malih i velikih država da kontrolišu ljudski život u potpunosti. Smart tehnologije, ali i tradicionalna moderna naoružana vojska/policija, tradicionalni sabirni centri (logori, karantini, azili) učestvovali su u realizaciji medicinske nužnosti. Uvek su ljudima i ljudskim aktima potrebna opravdanja, po tome se razlikuju od virusa i tehnologija. Da, svet je globalno i lokalno ugrožen. Ali, preispitivanja, promene ili borbe se tek očekuju nakon završetka pandemije. U tom budućem vremenu lakše mi je da zamislim strah nego radost, ali… Optimizam, nežan ili pun besa, mora postojati da bi se izašlo iz ove zamke – poručuje Šuvaković, podsećajući da izvesni autori savremenu umetnost prepoznaju kao „savremenu globalnu umetnost”, postavljenu na način zapadne kustoske episteme.

Aktuelnu umetnost, nasuprot ovim autorima, on vidi kao umetnost posle savremene umetnosti ili kao umetnost u vremenu pandemije kovida 19.

– Aktuelna umetnost se odigrava u trenutku raspada kustoske episteme, uslovljene epidemiološko-biopolitičkim zahtevima za telesnom, odnosno društvenom distancom, te zahtevima za zatvaranjem ili minimiziranjem žive javne izlagačke sfere (muzeja, galerija, festivala, sajmova). Funkcije kustoske episteme preuzima medijska sfera i medijska, urednička, remedijacija predstavljanja umetničke produkcije u javnom-sada-onlajn prostoru. Svet umetnosti postoji, u aktuelnom smislu, u privatnim prostorima, u laboratorijskim produkcijskim čvorovima i mrežama, neinstitucionalnim mestima i nemestima, te u medijskim onlajn komunikacijskim opštenjima. Ne kažem da su galerije i muzeji nestali, ne kažem da će nestati, već da nisu više aktuelni odgovor na komunikacijske zahteve postavljene umetnosti na lokalnom i globalnom – kaže Šuvaković o poziciji umetnosti u aktuelnom trenutku i zaključuje:

– Ne mogu zamisliti život bez umetnosti! To bi bilo mesto bez mesta i bez života. Zato nisam sklon utilatirnim očekivanjima od umetnosti, populističkim kulturalnim industrijama ili kulturalnim evokacijama tradicijama. Verujem u savremenost gde umetnost mora biti makar i grčevita, makar i tragička igra, sa slobodom stvaranja ili kritikom iluzija o slobodi stvaranja. Umetnosti nema bez paradoksa.