Obilje od kojeg boli glava

U mnogim dečjim rukama udžbenik je prva, temeljna knjiga na koju se, kasnije, nadovezuju druga štiva i druga znanja. U brojnim porodicama, udžbenik je jezgro buduće kućne biblioteke. Novija nastavna učila, pa i elektronska, ne mogu da zamene svojstva udžbenika, niti da pokriju raznolikosti individualnih sposobnosti đaka. Kad su dobro didaktičko-metodički oblikovani, udžbenici uspešno vode đake ka višim stupnjevima obrazovanja i samoobrazovanja, obezbeđujući vezu sa svetom znanja i po horizontali i po vertikali.

Kao predmet svakodnevnog iščitavanja, udžbenik nije samo „skladište informacija”, već složeni instrumentarijum kojim se bitno utiče na trajne predstave o svetu i sistem vrednosti.

Tako je u svakom društvu, pa i u srpskom, gde izdavanje udžbenika ima dvestagodišnju tradiciju. Prve srpske udžbenike stvorio je Vuk Karadžić, utemeljitelj mnogih naših nauka. Godine 1814. napisao je prvu srpsku gramatiku, 1818. „Srpski rječnik”, a 1827. prvi srpski bukvar.

Srpska država oduvek je brinula o izdavanju školske literature i poveravala taj posao od posebnog interesa specijalizovanoj javnoj ustanovi. Od 1957. to je obaveza Zavoda za udžbenike, nacionalne ustanove koja predstavlja temelj onog što je najkvalitetnije u domaćem obrazovanju, nauci i učenosti. Od osnivanja do danas, nema iole ozbiljnijeg domaćeg naučnika i istraživača koji nije na spisku Zavodovih autora ili recenzenata, kao što nema deteta ili odraslog čoveka koji se nisu obrazovali na nekom od 400 miliona primeraka udžbenika dosad pripremljenih i objavljenih u ovoj kući.

Uprkos ovim odlikama svojih izdanja, Zavod poslednjih godina posluje s velikim teškoćama i neprincipijelnim pritiscima istiskuje se iz škola. Udruženim snagama privatnih izdavača, od kojih su mnogi s inostranim osnivačkim kapitalom, Zavodove knjige guraju se na marginu. Ostavljen mu je prostor (i obaveza) da izdaje malotiražne udžbenike za stručne škole, za decu s posebnim potrebama i za pripadnike nacionalnih manjina. Tzv. javni interes nacionalnog izdavača izgubio se pod koruptivnim i neetičkim pritiscima privatne inicijative, koja nije toliko opterećena didaktičkom dimenzijom udžbenika koliko tiražnim efektima i mogućnošću da se interpretacijom nastavne građe utiče na lice sutrašnjeg društva.

O tome svedoče povremene medijske afere o incidentima s pojedinim udžbenicima i lekcijama – od izbacivanja Desanke Maksimović do grubog (u osnovi pogrešnog) tretiranja pisaca s dvojnom nacionalnom pripadnošću, poput Vladana Desnice, dubrovačke književnosti, i sl. Na delu su i relikti „jevropejskih” pretenzija, ali ne onako kako ih je Vuk zamišljao. Suočeni smo s posledicama koje ne poznaju druge zemlje: tržišno učešće nacionalnog izdavača deset puta je manje od privatnog i inostranog…

Udžbenici su knjige s velikim tiražima, ali ovde nije reč samo o komercijalnom interesu.

Ključna promena u oblasti nastavne literature u Srbiji nastala je naopako izvedenom liberalizacijom tržišta, kao da je udžbenik obična roba, a ne veoma složen proizvod. Taj proces započeo je 2003. dosovski ministar Knežević, a nastavili su potonji čelnici ministarstva. S obrazloženjem da treba demonopolizovati položaj Zavoda za udžbenike i obezbediti slobodan protok svih ideja u vezi sa školom i obrazovanjem, na tržište su uvedeni – potom i favorizovani – privatni i inostrani izdavači s marketinškom službom operisanom od etičkih prepreka. Sada u Srbiji skoro svako može da objavljuje udžbenik i „napada” škole. Aktuelni zakon predviđa da nastavnički kolektivi biraju udžbenike u dogovoru sa savetima roditelja, a u praksi to najčešće izgleda ovako: odluku donosi direktor škole, neretko u zavisnosti od dodatnih materijalnih stimulansa kojima državni izdavač (Zavod), i kad bi hteo, ne može da se služi.

Agencija za borbu protiv korupcije bila je 2016. osnovala radnu grupu koja se bavila zloupotrebama u školama prilikom nabavke udžbenika. Istim zaključkom Ministarstvo prosvete pozvano je da pokrene prekršajne postupke, ali je promenom ministra prekinuta aktivnost radne grupe formirane zbog ovog zadatka.

Naopako shvaćena liberalizacija tržišta umnožila je broj izdavača (sada ih ima oko sedamdeset), ali nije donela kvalitetnije udžbenike niti niže cene. Naprotiv. Stanje je blizu haotičnog, jer škole češće obilaze nakupci i prekupci nego prosvetni inspektori. U nekim oblastima okolnosti su skoro riplijevske: u Srbiji je, od različitih izdavača, odobreno za upotrebu petnaest vrsta bukvara, što bi bilo mnogo i za naučno i ekonomski znatno razvijenije države. U nekim bukvarima pisana i štampana slova azbuke nacrtana su različito, zbog čega se Vuk okreće u grobu. Nastavnička veća i direktori škola ne mogu da razrešavaju ortografske dileme niti da se bave likovnim rešenjima koja narušavaju jedinstvo srpskog jezika i njegovog pisma. Ne mogu da ulaze ni u ideološku profilisanost pojedinih udžbenika. Zbog toga je sasvim umestan zahtev, koji je podržalo Odeljenje istorijskih nauka SANU (uz saglasje Izvršnog odbora Akademije) da se novim zakonom bar izdavanje knjiga iz tzv. identitetskog paketa poveri državnom izdavaču.

A što se tiče bukvara, novom ministru prosvete smo (v. d. direktora Zavoda dr Milorad Marjanović i dolepotpisani predsednik Nadzornog odbora) predložili da bar podrži ideju o jedinstvenom srpskom bukvaru za sve škole u Srbiji, Republici Srpskoj i dijaspori (ako bude sreće, i u Crnoj Gori).

Možemo li objedinjenom naučnom, kulturnom i narodnosnom energijom doći do osnovne knjige (bukvara) koja bi svu srpsku decu na isti način uvela u azbuku zbog koje smo, još u Vukovo doba, bili uvršteni u narod s kulturom, a ne samo s istorijom?

U vezi s udžbenicima pitanja ima još, a nijedno, nažalost, nije nagradno…

Profesor Fakulteta za kulturu i medije i predsednik Nadzornog odbora Zavoda za udžbenike