POGODI KO DOLAZI NA ZABAVU

Prvi put od 2000. godine jedna stranka u Srbiji imaće i predsednika države i premijera. Rekao bih da to, u konkretnom slučaju, povećava odgovornost Demokratske stranke i, za sada, ono što se događa ne uliva mi baš neko poverenje da su dorasli toj duploj odgovornosti za vođenje državnih poslova.

Nisam od onih što rado vire u tuđe dvorište, makar ono bilo u beogradskoj Krunskoj ulici, gde je sedište DS-a, ali odande vesti kuljaju preko stranačkog plota i, čini mi se, svedoče o razmerama dilema onih koji tamo stoluju i odlučuju.

Krajnje uopšteno govoreći izgleda da se vodi bitka hoće li premijer biti kandidat Borisa Tadića ili kandidat stranačkog nadležnog organa, a samo lakomisleni će reći da mu to dođe na isto. Mogućno je da čitalac već zna kako je po tom pitanju prelomljeno, ali, suštinski, makar i prethodni tragovi ovog obaranja ruku upućuju na okolnost da deo stranačkog rukovodstva ne želi svu odgovornost da svali na Tadića, već bi i oni nešto da se pitaju.

Čak se počelo špekulisati da Tadić, podređujući lik i delo premijera sopstvenom kalupu, ide ka uvođenju polupredsedničkog sistema vladanja, uz malu pomoć prijatelja. Upućeni tvrde da se Tadić, prekjuče, na višečasovnom većanju u Krunskoj ulici, nije izjašnjavao oko svoje ustavne obaveze da mandatara predloži Narodnoj skupštini, čekajući valjda rasplet unutarstranačkih rasprava.

Rekao bih da mu to nije bilo glupo, jer i bez tog šuškanja oko sukoba zbog kandidata za premijera, nastalog možda zbog virenja preko tarabe ili zato što su vesti iznutra preskočile ogradu, procedura u ovom poslu okrenuta je naglavce, a to je već dovoljan crv za svaku sumnju.

Korektan politički red vožnje nalagao je da prvo bude određen mandatar koji bi onda vodio pregovore oko sastavljanja tima, broja ministarstava i raspodele istih na članove koalicije. Ovde je sve bilo obrnuto. Ministarstva su podeljena, ministri se znaju u glavu, gospođe ministarke su obnovile garderobu, a premijer, prvi među jednakima, tek se bira, kao neka višnja na torti koju su drugi umesili i zasladili.

Ispada da će preko partijskog kurira biti obavešten da se prihvati posla i s kim će ga obavljati. To budućeg premijera, koji je, kako sam napisao, čitaocu možda već poznat, stavlja u položaj koji nije baš adekvatan ustavnom položaju koji ima kao šef izvršne vlasti, a taj je položaj, barem po ustavnim ovlašćenjima, jači od položaja šefa države koji je, u ovom slučaju, i partijski šef premijeru.

Iz same te okolnosti Tadić bi morao da se suzdrži od arbitrarnog prava i jedini ispravan politički postupak je da stranka odredi čoveka koji će s položaja premijera braniti stranačku politiku u vođenju državnih poslova.

Vlada, sastavljena od izrazito heterogene sprege koalicija, već zbog prirode svog sastava ne uliva, ovako unapred, neko veliko poverenje, a ako bude opterećena i hipotekom liderske diktature vek joj zbilja neće biti dug, makar diktatura bila vrlo prosvećena.

Poslovično oprezni Mlađan Dinkić, mimo prethodnih najava oko zajedničke poslaničke grupe koalicije „Za evropsku Srbiju”, formirao je, ipak, poslaničku grupu G 17 plus, zlu ne trebalo, a ne bih rekao da Dinkića muči samo konceptualno neslaganje oko karaktera socijalno pravedne države. Odnosno što on misli da prvo treba zaraditi, a onda zarađeno pravedno deliti, dok bi socijalisti odmah nešto da podele...

Biće da tu postoje i dublji slojevi neslaganja i otuda valjda potiče i Dinkićeva bespogovorna i odlučna podrška Bojanu Pajtiću koga i stranka vidi kao premijera, makar on, Pajtić, bio poslednji koji je pozvan na zabavu.

glavni urednik nedeljnika „Vreme”