Kad profesor postane panker

Za novosadski sastav „Pekinška patka”, osnovan 1978. godine, mnogi će reći da je prvi autentični pank bend na našim prostorima. Iako su postojali samo tri godine, ostavili su dubok trag na domaćoj muzičkoj sceni. Grupa je objavila dva albuma i tri maksi singla, suočavala se sa zabranama koncerata, zatvorenim vratima diskografskih kuća, radio i televizijskih stanica, ali njihov muzički uticaj je nemerljiv.

Posle 25 godina pauze, novosadska grupa se nedavno ponovo okupila da bi održala koncert na muzičkom festivalu „Egzit”.

Kada je oformio „Pekinšku patku” Nebojša Čonkić Čonta je već radio kao profesor. Na pitanje kako je „mirio” posao profesora i pank karijeru i da li se to kosilo jedno sa drugim, frontmen legendarnog pank benda kaže:

– Meni je to bilo normalno. Već kada sam diplomirao i zaposlio se u srednjem elektro školskom centru „Mihajlo Pupin” 1979. godine, pojavili smo se na „Bum festivalu”. Držao sam predavanja, ocenjivao đake, a posle časa sam ih pozivao na naš koncert u toj istoj školi. Svi đaci su dolazili da nas slušaju. Šokantno je bilo što je sve to i direktoru škole bilo normalno. Govorio je da je baš simpatično što imam kontakt sa mladim ljudima. Na časovima sam bio veoma strog, nisam voleo da rušim na popravni, ali dobiti peticu kod mene bilo je teško. To što sam bio u pank bendu nije umanjivalo moj autoritet kod đaka. I meni je čudno kako je to funkcionisalo.

Svojevremeno ste govorili da će „Pekinška patka” promeniti jugoslovensku rok scenu. Da li ste uspeli u tome?

Tada sam bio malo prepotentan, ali se ispostavilo da sam bio u pravu. Da se mi nismo pojavili, verovatno ne bi ni izašao „Paket aranžman”, ko zna da li bilo novog talasa...

Koliko je učešće na Omladinskom festivalu u Subotici, gde ste osvojili drugu nagradu publike, što vam je omogućilo izdavanje maksi singla „Biti ružan, pametan i mlad/Bela šljiva”, predstavljalo prekretnicu u karijeri „Pekinške patke”?

Sećam se da sam iz Subotice zvao svoju tadašnju devojku i da sam joj rekao da ćemo se odmah posle svirke vratiti u Novi Sad, jer će nas verovatno svi ispljuvati. Međutim, „razbili smo” i ušli u finale. Bilo smo šokirani načinom na koji je publika reagovala na nas, jer je tu bilo i baba, deda, strina i mladih ljudi. Kada smo odsvirali „Belu šljivu”, posle pet sekundi dobili smo ovacije publike. Tada sam shvatio da ćemo uraditi nešto.

Da li danas smatrate da je bila opravdana cenzura kojoj je „Pekinška patka” tada bila izložena?

Sećam se da smo Sreta i ja sedeli u jednoj bašti sa tadašnjim urednikom PGP-a. Nudili su nam korektne uslove za objavljivanje debi albuma. Trebalo je još samo da stavimo potpis na ugovor. Ali, sutradan su sve otkazali. Kao da smo ubili nekoga! Očigledno je da je neko iz partije intervenisao. Nisam bio zaljubljen u bratstvo i jedinstvo, ali bili smo prinuđeni da prvi album objavimo u Zagrebu.

„Pekinška patka” je postojala samo tri godine, a i danas uživa kultni status. Kako to objašnjavate?

Ni u najluđim snovima nisam to očekivao. Mi smo želeli da malo poremetimo učmalost tadašnje scene i ljigavu muziku koja je svirana, ali nikada nisam očekivao da će neki klinac koji se rodio 1992. godine slušati „Pekinšku patku”. Naša muzika ima veliki kvalitet – nije veštačka, iskrena je i ima energiju i žestinu.

Početkom devedesetih uključili ste se u politiku i čak ste bili na listi poslanika DEPOS-a, a onda ste rešili da bolji život potražite van granica Srbije. Zašto?

Bio sam 1992. godine kandidat za poslanika DEPOS-a, ali bio sam 20. na listi, tako da nije bilo šanse da uđem u parlament. Nisam ni hteo da budem poslanik, ali probao sam nešto da promenim i mirna mi je savest. A onda sam dobio sina, bili smo pod sankcijama u to vreme i izgledalo je da će Milošević vladati još 100 godina. Mislio sam da treba da emigriramo na Novi Zeland ili u Australiju, ali, to nam je bilo mnogo daleko. Kanada je bila bliže, a i dobili smo vizu za samo pet meseci. Danas živim u Misisagi, zapadnom delu Toronta, i predajem na državnom koledžu. Nisam više strog prema studentima, ali sam striktan.

Izjavljivali ste pre dve godine da bi ponovno okupljanje „Pekinške patke” bilo kao da sa 50 godina pokušavate da oživite ljubav iz mladosti, da danas fizički ne biste mogli da izdržite pravi pank koncert i da to ne bi bilo iskreno, pankerski. Zašto se promenili mišljenje?

I dalje mislim da to nije pankerski. Čovek od 50 godina može da proba da se nađe sa onom sa kojom je bio kada je imao 25 godina. A da li će to funkcionisati, drugo je pitanje. Ideja o ponovnom okupljanju nije bila moja, već ljudi iz „Egzita” i gitariste Sreleta. Oni su me zvali i posle nekoliko dana razmišljanja pristao sam. Onda smo zvali Boru i Cilu. Na „Egzitu” će nastupiti originalna postava „Pekinške patke”. Pre dve godine nisam imao fizičke snage za koncert, iako sam fit, jer igram tenis i plivam. Evo više od mesec dana trčim. A trčati u mojim godinama po suncu je teško. Ali, izdržavam!

Svirate završne večeri „Egzita” i jedini ste domaći bend koji nastupa na glavnoj bini Petrovaradinske tvrđave, pored „Hajvsa” i „Seks pistolsa”…

To je čast za nas, čast za „Egzit”, čast za sve! Publika će moći da vidi jedan mlad bend, kao što su „Hajvsi”, utemeljivače panka „Seks pistolse” i osnivače panka na istočnoj hemisferi – „Pekinšku patku”. Mislim da će to biti dobro veče za publiku, a neko će možda reći da smo mi najbolji!

Šta će biti sa „Pekinškom patkom” posle svirke na „Egzitu”?

To je tajna, ali imamo dosta ponuda da nastavimo da sviramo.

Da li Vi imate želju da se jednoga dana vratite u Srbiju?

Moja supruga i ja imamo želju, ali za decu nisam siguran. To je najveći problem. Sin se sigurno neće vratiti, ali ja već „obrađujem” ćerku da se bar nas troje vratimo u Srbiju!