Odmazda teško pada

Posle višegodišnje pauze Ljubiša Ristić vraća se pozorištu. Reditelj kultnih predstava „Buba u uhu”, „Oslobođenje Skoplja”, „Misa u A-molu” režiraće ovog leta novu predstavu na festivalu Grad teatar u Budvi. Reč je o komadu sa radnim naslovom „Ogovaranje” autora Nebojše Romčevića. Premijera se očekuje 10. avgusta u Buljaricama.

O svojoj novoj predstavi Ristić nije želeo da govori jer je, kako kaže, za to još rano.Bivši predsednik JUL–a govorio je o sudbini KPGT-a, svojim prijateljima, jugoslovenstvu ... U Šećerani se ne izvode predstave zbog, kako tvrdi Ristić, finansijskih problema. Poslednju predstavu u ovom pozorištu Ristić je režirao 1999. godine, i to komad „Psovanje publike” Petera Handkea. To je ujedno bila i poslednja predstava izvedena u ovom zdanju,  jer je u požaru 2005. izgoreo krov velike scene.

Pre izvesnog vremena bio je zakazan tender za prodaju preduzeća u stečaju „Dimitrije Tucović”? Šta se događa sa starom Šećeranom?

Tender nije uspeo, nije bilo kupaca, niko nije bio zainteresovan da otkupi dokumentaciju. Da li zato što je cena visoka, što su ovde spomenici kulture pod zaštitom države, ili što je takva politička situacija da oni koji bi to kupili ne znaju šta će i kako moći da rade sa tim. Do kraja godine, po zakonu, treba da se završi privatizacija društvenih preduzeća. Možda je nečiji plan da ne bude nikakve privatizacije, već da to poklone nekome kome je to namenjeno. Mi tu nemamo nikakav naročiti uticaj, to je pitanje Agencije za privatizaciju kojoj moramo da plaćamo užasne namete i zakupnine. Kao da smo nekakva privreda koja ostvaruje profit, a ne pozorište. To je način da nas isteraju. Praktično, sve što zaradimo moramo da damo Agenciji. 

Prostor u kojem se nalazi KPGT je ogroman. Čija je bila ideja da se uselite ovde?

Nas su pozvali, KPGT i mene lično, sredinom devedesetih, da dođemo da ovu ruševinu pretvorimo u neki civilizovani prostor. To je bilo napušteno zdanje 27 godina. Opština, grad i tadašnja uprava Šećerane su nam ponudili da nešto napravimo. Doveo sam svoju trupu, nije bilo ni struje, ni vode, ni prozora, ni vrata. Potom smo počeli da igramo predstave. Onda je Ministarstvo kulture odredilo ne naročito mnogo para, tada je bilo tri miliona dinara, da počnemo adaptaciju stare Šećerane u pozorište. Skupljali smo novac i napravili pozorište. Bio je plan da radimo i ostatak ruševina, ali počelo je bombardovanje i na tome smo ostali.Nije bilo nikakvog govora da mi dolazimo i zakupljujemo neki prostor. Ne, nas su pozvali da napravimo pozorište. Naravno, to je sve bilo tako do 5. oktobra. Onda su krenuli da prete fizičkim nasiljem, kriznim štabovima, da će nas isterati napolje... Pošto su nam u tom času dugovali veliki novac, došli su iz Šećerane sa pretnjama i rekli da moramo da plaćamo zakup. Nisam imao izbora i počeli smo da plaćamo, evo sve do danas. Mi smo ovde uložili sve što smo imali, država je takođe uložila, nisam nikada prihvatio da ovo bude moje privatno vlasništvo, niti vlasništvo Fonda KPGT , čak i kad mi je predlagano da se to da na upravljanje fondu. To sam odbio jer ne želim da se piše da je Ristić oteo Šećeranu. To je i dalje društveno vlasništvo, ali od tada se čini sve da se naše pozorište eliminiše iz kulturnog života, da mu se onemogući rad. Nama je već godinama blokiran račun, mi ne možemo da dobijemo nikakav publicitet u štampi, naše premijere prolaze bez kritike, naši glumci su nepoznati javnosti, o njima neće niko da piše. Shvatio sam da sam u stvari jedini umetnik u Srbiji koji se bavi politikom. Sve ostalo su nežni slavuji koji cvrkuću.

Žalite se?

Ne žalim se, samo primećujem da postoji odmazda, koja, kada je uperena prema meni, ne pada teško, ali uperena je prema svim ljudima koji rade sa mnom. To mi pada veoma teško. I to ne opraštam. Sva ta deca koja su radila kod mene, divni talentovani glumci, na ulicisu. Jer je zid pred njima strašan.Danas, sem umetnika povezanih sa vlašću, ne može niko da radi. U vreme kada su oni imali opoziciona, drugačija uverenja,niko ih nije ugrožavao u njihovom pravu na rad. I tada su bili u posedu institucija, publiciteta, novca, javnosti, budžeta. I sada su, i nema nikakve promene. Posmatram sve, ne mešam se, ne utičem. Nikada nisam dozvoljavao da politika utiče na moje pozorište, moji glumci nisu bili nikada članovi ni moje ni bilo koje partije, niti sam ih pitao za to. Oni danas ne mogu da rade i to je sramno.

I dalje ste Jugosloven, ali bez zemlje. Kakva je sudbina KPGT-a?

Ne znam šta bi trebalo da bude sa KPGT-om. To je jedan jugoslovenski projekat, multinacionalni, multikulturni, koji se oduvek borio protiv onoga što imamo danas: nacionalizam, raspad Jugoslavije, nesreću na sve strane. KPGT je kulturno-politički pokret koji je uvek računao na Jugoslaviju kao kulturni prostor i računa i dalje. Ja sam i dalje Jugosloven. Mi Jugosloveni smo izgubili svoju zemlju, ali živimo i dalje u jednom duhovnom prostoru, kulturnom prostoru u kojem su nam svi ti jezici, kulture, tradicije, koliko god različite, bliske. Radujemo im se i iz njih crpimo ono što je naša kultura. Ima onih koji sebe proglašavaju jugonostalgičarima, ja to smatram veoma pogrešnim. To su bivši Jugosloveni koji su digli ruke i sada pretrčavaju u slatko osećanje pripadnosti. Od Jugoslavije je preostao jugoslovenski kulturni prostor koji zahteva neprestanu borbu. Hrvatski,srpski i ostali nacionalisti su savršeno spremni za saradnju: to je saradnja različitih, onih koji ne vole jedni druge, onih koji trpe jedni druge. Jugosloveni, naprotiv, jesu ljudi koji žive u kulturnom prostoru koji je njihov izbor. Danas je to teško i retko, mnogi ljudi su zaplašeni, ucenjeni, moraju da se odreknu ideja, stvari, ljudi, da bi preživeli. Tako da ja nikome ne zameram ništa.

----------------------------------------------------------

„Nemam politički angažman”

Šta je sa Vašim političkim ambicijama, angažmanom? Gde su sada Vaši prijatelji – glumci, reditelji, pisci, političari..?

Sva moja prijateljstva godinama održavam. Za mene su prijatelji, prijatelji mimo njihovih ideoloških konformističkih ili drugih životnih potreba. Imam veoma bliske prijatelje sa kojima se nikada u životu nisam politički slagao, razlika je jedino između mene i njih u tome što se oni mene ponekad javno odreknu preko novina, ja njih nikad. Nemam potrebe, meni ništa ne treba, mogu bez bilo čega, njima ponešto treba, bez ponečega ne mogu, i onda to smatraju legitimnim opravdanjem da ponekad otresu sa leđa breme koje nose iz prijateljstva sa mnom.

Trenutni politički angažman nemam, moj politički angažman je isti kao što je bio od detinjstva. Imam nekoliko svojih jednostavnih ideja, nekoliko svojih jednostavnih uverenja, i u svakoj prilici pronalazim sredstva da se za ta uverenja i ideje borim. Nekad je to javno, nekada je to lično, privatno... Sveto je, ipak, drugorazredno. Prvorazredna je moja umetnost, ono što je moje pozorište, i to je tačka sa koje sve drugo posmatram. Izvestan broj godina nisam hteo da režiram, jer su uslovi za to bili nemogući, jer je atmosfera u našoj kulturnoj javnosti, relacija publike i umetnosti i kulturnih institucija, bila takva da je to meni bilo neprihvatljivo.To je bilo vreme u kojem sam posmatrao i učio. Ne mislim da će se to brzo promeniti, mislim da će biti još teže. Uvek sam u životu mnogo radio, nekoliko stvari uradio, ne moram više ništa do kraja života da uradim. Imam svoju biografiju, nemam nameru da je kvarim.