Tačerizacija Evrope

Evropa je luksuzan starački dom čije najlepše prostorije, Kent, Azurnu obalu i druge kupuju bogati Rusi. Produženi životni vek i nizak natalitet pretvaraju Stari kontinent u Evropu ostarelih ljudi. Njena kultura, istorija, građevine i gradovi čine je svetski atraktivnom. Futurolozi kažu, u budućnosti –Evropa će biti jedinstveni veliki muzej.

Evropa „dom ostarelih” i Evropa ,,muzej” ne odgovaraju ambicijama evropskih političara. Oni bi radije videli ujedinjeni kontinent u ulozi ,,faktora globalne igre”. Znači, kao ambicioznu populacionu aglomeraciju, zauzetu zahuktalom ekonomskom mašinom i, dabome – osposobljenu da ratuje tamo gde treba, jer preostali dani ljudskog roda ne obećavaju spokoj na planeti.

Teškoća je u tome, što su „dom”, „muzej” i pretenzije u određenom raskoraku. Prepreka političkim nastojanjima su socijalne navike. Surovije rečeno, razmaženost Zapada, naučenog na blagodeti zaštite svog zavidnog životnog standarda. Reč je o „socijalnoj sigurnosti” građanina, zasnovanoj na celoj jednoj mreži „njegovih” prava (na posao i penziju, na ritam rada i broj radnih sati, zarade, zdravstvenu zaštitu i dostupne škole – na štrajk!), čije je osporavanje počela prvo gospođa Tačer osamdesetih godina prošlog veka, lomeći čuvare „prava”, britanske sindikate.

Sada, dalekovidi „tačerizam” predstoji Evropi, koja bi devizu o „pravima” i „sigurnosti” rado zamenila novom – recimo, nečim što je bez garancija i izdataka iz državne kase. Na primer, radom bez vremenskih ograničenja, jeftinim za poslodavca. „Penzioni uzrast” moralo bi da postane rad za života.Lična ušteđevina zamenila bi penziju, a školovanje i lečenje postaju privatna investicija – u intelektualnu i fizičku osposobljenost za posao.

Onaj deo budžeta kojim je (doskoro i još uvek) častila građane, Evropa bi ubuduće trebalo da ulaže u oružje i vojsku. Da može voditi rat. Hiljadu milijardi dolara sličnih američkih troškovanije nešto što se nakupi odvajanjem tek procenta ili nekoliko procenata društvenog dohotka.

Međutim, da li će Evropljani glasati za takve promene?Od države do države, oni su, reklo bi se, odbojni prema ideji da ljudski život bude večni rad. Zapravo, socijalna nesigurnost i rad. Prizor desetina hiljada Amerikanaca, čije kuće pod hipotekom „idu na doboš”, a oni sami na ulicu, lišeni do juče „svemoćnih” kreditnih kartica i prezaduženi (za svoja dva radna veka a ne za jedan!), takav je da može užasnuti. Bolje je promeniti kanal, i pobeći na Vimbldon ili fudbal.

Zar Italijan i Francuz, naučeni na podnevnu čašu vina i zalogaj s prijateljima, negde u senci popločanih trgova između dve runde radnog dana, da se odreknu svog „evropskog života”!? Zbog toga što pred vratima njihovog poslodavca već čeka red Poljaka, Rumuna i drugih sa istoka, gladnih prilike!? Ne, radije će izglasati premijera Berluskonija, a ovaj će pred tuđinima zabraviti kapije Italije.

Ipak, trajnog azila pred stvarnošću, izgleda, nema. Nailaze generacije mladih, kojima „socijalna sigurnost” zaudara na društvenu baruštinu, u stanju da ulovi živim blatom njihov najbolji trenutak. Njihova deviza je–radi i zaradi. Život je prilika, možeš je propustiti ili iskoristiti. Takvi ne zahtevaju državu zaštitnika, nego državu saveznika – partnera u ambicijama.

Ekonomska lokomotiva Evrope Nemačka počinje,na primer, da oseća prebeg najboljih stručnjaka prema preduzetnički dinamičnijim sredinama, Americi, Britaniji i Švajcarskoj. U Francuskoj, onaj drugi, veći deo Francuza izglasao je prošle godine predsednika Sarkozija – upravo svestan da ne želi vladu upravnika socijalne ustanove, već nekog sposobnog da birokratizovanu Francusku „steše” na njenu „sportsku meru”. Takvi Francuzi misle da njihova„socijalna sigurnost” ima previsoku cenu, i smeta im opterećenost poslova porezima, za njeno izdržavanje iz budžeta.

Vlade, dabome, osluškuju biralište, i bežeći od rizične nepopularnosti prebacuju loptu na nivo iznad nacionalnog, Briselu. U tome je negde tajna tog ustava Evrope, koji putuje od članice do članice inkognito, s bradom i brkovima „ugovora iz Lisabona”. U odnosu na Evropu „starih” ili Evropu ,,zabavište”, kod političara su prevagnule ambicije „globalizma”. Znači, predstoje rezovi u živo tkivo. A lakše je kada se to (po ustavu ili ugovoru, svejedno) preduzima „otuda iz Brisela”, nego rukom gospođe Merkel, Sarkozija, Berluskonija ili drugih „nacionalnih lidera”.