Muslimani Balkana žele da budu deo Evrope

Natali Klejer i Gzavije Bugarel istraživači su Centra za turske, osmanske, balkanske i centralnoazijske studije pri francuskom nacionalnom naučnom istraživačkom centru CNRS. Natali Klejer je specijalista za verska i nacionalna pitanja u osmanskoj i postosmanskoj jugoistočnoj Evropi. Gzavije Bugarel je specijalista za islam, za isti taj region. Ovi naučnici koautori su studije „Muslimani jugoistočne Evrope, od imperija do balkanskih država”, koju je objavila „Akademska knjiga”, u prevodu s francuskog Marka Božića.

„Od Hrvatske go Grčke, od Albanije do Bugarske, živi osam miliona stanovnika koji pripadaju islamskoj kulturi. Albanci, Bošnjaci, Turci, Romi, potomci su ili stanovništva koje se preobratilo u islam, ili su se naselili za vreme osmanske vladavine. U ovoj knjizi prikazani su društveni, politički i verski preobražaji kroz koje je ono prošlo u 19. i 20. veku, kao vremenu obeleženom nestankom osmanskog, austrougarskog i ruskog carstva, kao i nastankom brojnih balkanskih država”, ukratko je sadržaj ovog dela.

Jugoistočna Evropa počiva na raznolikosti nacija i jezika, a to je odlika muslimanskog stanovništva ovog regiona. Kroz koliko je političkih i društvenih promena prošla ova populacija od propadanja Otomanske imperije krajem 19. veka do danas?

Natali Klejer: Da bismo razumeli pitanje Muslimana u jugoistočnoj Evropi, moramo da razmotrimo pet glavnih perioda. Pre Berlinskog kongresa 1878. godine, Muslimani su ubijani ili isterivani sa teritorija na kojima su bili osamostaljeni u odnosu na Otomansku imperiju. Od 1878. do kraja Osmanskog carstva 1923. godine, balkanske države imale su obavezu da im garantuju prava, ali njihovi odlasci za Anadoliju bili su brojni, dok su Muslimani Bosne i Hercegovine bili pripojeni drugoj imperiji – Habzburškoj. Tokom perioda međusobnih ratova preovladava proces stvaranja nacionalnih balkanskih društava. Zatim je nastupio Drugi svetski rat, koji je svuda, osim u Grčkoj, vodio ustanovljenju komunističkih režima. Njihovim padom 1989, otvoren je period ratova iz devedesetih godina prošlog veka, kao i nedovršeni proces evropskih integracija. Za balkanske Muslimane ova komplikovana tranzicija, od carstva do nacionalnih država, sinonim je za tranziciju iz statusa dominantne grupe u versku manjinu, osim u slučaju Albanije od 1913. godine, kao i BiH i Kosova posle raspada Jugoslavije 1991. godine. Ali, Muslimani Balkana iskusili su, tokom dva poslednja veka, a posebno od komunističkog doba pa nadalje, istovetne promene kao i hrišćanska populacija ovog regiona, posebno modernizaciju i sekularizaciju društava.

Jedan od ključnih problema razmatranih u vašoj knjizi je identitet balkanskih Muslimana. Na kojim vrednostima je on zasnovan, posebno u današnje doba kada se Balkan smatra važnim delom Evrope?

Natali Klejer: Da, apsolutno, pitanje identiteta balkanskih Muslimana u centru je pažnje naše knjige, ali smatramo da ne može biti shvaćeno izvan političkog, ekonomskog i društvenog konteksta. Štaviše, treba imati na umu da je osećanje pripadnosti uvek višestruko i da je podložno promeni. U našoj knjizi, pokazujemo na koji način se religiozna individualnost Muslimana artikuliše u odnosu na nacionalne identitete koji su se pojavili od 19. veka pa nadalje. Pokazuje se da se izdvajanje nacionalnih identiteta pojavljuje pre svega posle Drugog svetskog rata: muslimanska nacija prepoznata je samo u Bosni i Hercegovini od 1968. godine, i uopštenije, politička i nacionalna mobilizacija balkanskih Muslimana javlja se posle pada komunizma 1989. godine. Što se tiče ideje evropskog muslimanskog identiteta, ona se pojavila među određenim Muslimanima, posebno Albancima, već krajem 19. veka, zbog toga što je poslužila opravdanosti njihovog prisustva u Evropi posle odlaska Otomanske imperije, ili čak i stvaranja njihove sopstvene države, u ovom konkretnom slučaju Albanije. Danas, u određenim diskursima može se naći ova opozicija između „evropskog islama”, na jednoj strani, i „turskog islama” ili „arapskog islama”, na drugoj, ali ovo predstavljanje ne uzima u obzir unutrašnju raznolikost islama jugoistočne Evrope. Trebalo bi pre da govorimo o specifičnom balkanskom iskustvu, u tom smislu da je situaciju balkanskih Muslimana oblikovala istorija jugoistočne Evrope kao celine, pa otuda i naslov naše knjige.

Šta se dogodilo s islamskim religioznim institucijama od 19. veka do danas, a šta sa svetovnim?

Gzavije Bugarel: Kako su stvarane balkanske države , obrazovale su sopstvene religiozne islamske institucije, ograničene njihovim nacionalnim međama. Tako su Srbija, Bugarska i Grčka, s kraja 19. veka, imale svoje muftije, a Habzburška imperija kreirala je 1882. godine funkciju reis-ul-ulema (velikog muftije) za Muslimane Bosne i Hercegovine. Autoritet reis-ul-uleme bio je proširen na sve Muslimane Jugoslavije od 1930. godine, kada je kralj Aleksandar pokušao da stvori centralizovanu državu. Sve do Drugog svetskog rata, Muslimani jugoistočne Evrope organizovali su svoj društveni život u svojim tradicionalnim verskim institucijama, verskim zadužbinama – vakufima, verskim školama – medresama i šerijatskim sudovima.

Njih su ukinule komunističke vlasti posle 1945. godine, a samo je Grčka očuvala islamske verske institucije, koje bi mogle da se nazovu „postotomanskim”. U komunističkom periodu vidno je opadanje islamskih verskih institucija ili čak njihova potpuna zabrana, kao što je to slučaj u Albaniji posle 1967. godine. Posle propasti komunizma, 1989. godine, ove institucije doživele su bitnu obnovu i buđenje, otvaranjem medresa, ali su takođe bile suočene i s unutrašnjim krizama, posebno u Bugarskoj i Srbiji. Stvaranje svetovnih muslimanskih udruženja seže do početka 20. veka, a kao ilustracija toga je kulturna asocijacija u BiH „Gajret” i „Narodna uzdanica”, ili Jugoslovenska muslimanska organizacija (JMO). Ono što je novo od 1990. godine jeste da muslimanska populacija, koja nije imala svoje predstavnike pre 1945. godine, sada ima svoje političke partije, kao što su Pokret za prava i Sloboda za Turke u Bugarskoj.

Kako vidite današnji problem islamskog fundamentalizma i kako on utiče na sliku balkanskih Muslimana?

Gzavije Bugarel: Obnova verskih sloboda i otvaranje granica olakšali su razvoj konzervativnih verskih struja, uopšteno nazvanih fundamentalizmom ili neosalafizmom. Ove struje vrše određeni uticaj na mlade Muslimane, kao i u okviru islamskih verskih institucija, ali ne treba im pridavati preterani značaj. Povrh toga, one su podeljene na nekoliko struja, manje-više radikalnih i nasilnih, zavisno od lokalnog konteksta. Oni koji podržavaju džihad u Siriji i Iraku, kao i terorističke akcije u Evropi, ostaju u manjini, i među neosalafistima. Usredsređenost određenih medija i političara na opasnost od terorizma, sprečava nas da uvidimo da su u toku mnoge druge transformacije među Muslimanima jugoistočne Evrope, kao i to da većina njih želi da učestvuje u multikonfesionalnom evropskom prostoru.