Generacijska briga o vrednoj univerzitetskoj biblioteci

U „Politici” je 11. avgusta 1914. godine objavljena kratka vest u kojoj se javnost obaveštava da „g. Pavle Popović, profesor Univerziteta, koji se srećom zatekao u blizini Beograda, već nekoliko dana spasava ono što se još može spasti iz loma i ruševina u univerzitetskoj zgradi”. U nastavku vesti stoji još i da je „neophodno potrebno da i rektor Univerziteta g. Slobodan Jovanović, upravnik Narodne biblioteke g. Jovan Tomić i upravnik Narodnog muzeja g. M. Vasić budu što pre upućeni u Beograd radi spasavanja i uređenja onoga što je ostalo”.

Posle ove tragedije, u godinama između dva svetska rata, Srpski seminar (kako se tada nazivala Katedra za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima) istrajno je obnavljao svoju biblioteku. Najznačajniji poduhvat u obnovi knjižnog fonda bila je kupovina biblioteke najvećeg svetskog slaviste toga vremena Vatroslava Jagića, upravnika bečke Slavistike. Biblioteka je brojala 30.000 naslova, a najstariji od njih potiču iz 16. i 17. veka. To što je ova biblioteka pripala Beogradskom univerzitetu, i pored toga što su za nju bili zainteresovani i drugi ugledni evropski univerziteti, naročito Univerzitet u Brnu, smatralo se velikim uspehom srpske diplomatije i ministra prosvete Svetozara Pribićevića. Tako je u prostorijama Srpskog seminara zbrinuta najvažnija i najbogatija biblioteka Beogradskog univerziteta.

Međutim, posle samo dve decenije, 6. aprila 1941. godine, Kapetan Mišino zdanje je bombardovano, a na stranicama „Politike” čitamo: „Kroz krov na krilu zgrade, sa ugla Ulice Vuka Karadžića i Studentskog trga, avionska bomba je probila sva tri sprata, zarivši se duboko u podrumsko tle. No temeljna starinska građevina – jedno od najlepših obeležja starog Beograda – odolela je pritisku i razaranju.” Iz pera bibliotekarke Zagorke Lilić-Mihajlović, svedoka ovog nemilog događaja, saznajemo još i da se biblioteka „našla u kršu od srušenog materijala i srče kada je bomba probila kroz slušaonicu na drugom spratu, svečanu salu na prvom i tačno kroz sredinu odaje u kojoj se biblioteka nalazila, sručila podove i tavanice sa gornjih spratova, povukavši sobom ormane sa knjigama u duboku rupu koju je bomba načinila”.

Prof. Aleksandar Belić i drugi ugledni profesori Srpskog seminara udružili su se da spasavaju šta se moglo spasti. Kako je u „Politici” napisala gospođa Lilić-Mihajlović, „u opštem rasulu koje je tada nastalo, nije nedostajalo rodoljubive prisebnosti da se učini najneophodnije: da se knjige izvade iz ruševina i da se spasu za nauku i potomstvo”.

Nažalost, ni šestoaprilskim bombardovanjem nisu se završila stradanja biblioteke Srpskog seminara. Tadašnja bibliotekarka izveštava da se „u završnim borbama za oslobođenje Beograda, kada je veći deo grada bio slobodan, Kapetan Mišino zdanje našlo na liniji fronta”. „Iz prostorija biblioteke, koja se nalazila s lica zgrade u prizemlju, neprijatelji su davali poslednji otpor. Mnogi ormani sa knjigama bili su oboreni i korišćeni kao nasloni za gađanje, knjige razbacane, vrata razvaljena, nuzprostorije i hodnici prema dvorištu ostali su u najvećem haosu i zagađeni, pri čemu su korišćene i knjige.”

Sudbina najuglednije biblioteke Beogradskog univerziteta i s njom nerazdvojnog Kapetan Mišinog zdanja jesu približena i uvećana slika sudbine srpske kulture kroz istoriju. Osuđeni smo, izgleda, na večni krug podizanja iz pepela, praćen voljom i energijom nadahnutih pojedinaca, koji izgaraju kao da grade za večnost, posle čega slede nova zgarišta, a onda i ponovne obnove.

Savez slavističkih društava Srbije upravo je objavio knjigu „Stare knjige Jagićeve biblioteke”, čiji je autor dr Vanja Stanišić, profesor Katedre za srpski jezik. Precizan popis i opis najstarijih knjiga Srpskog seminara koje je obradio prof. Stanišić u svojoj knjizi (ona se može besplatno preuzeti na sajtu Saveza slavističkih društava Srbije) treba da posluži i kao poziv najvažnijim državnim institucijama da pomognu Katedri za srpski jezik i Filološkom fakultetu da obezbede bolje uslove za čuvanje i obnovu najstarijih knjiga katedarske biblioteke. Grupa nastavnika okupila se oko uvaženog profesora Đorđa Trifunovića, velikog istoričara književnosti, ali i stručnjaka za brigu o starim knjigama, spremnog da predvodi obnovu i restauraciju najvrednijih knjiga, što bi uz njegovo iskustvo i volju članova Katedre, a uz pomoć ministarstava kulture i prosvete, moglo da nas udruži da i naše generacije oduže svoj deo duga koji kroz ceo 20. vek povezuje profesore Beogradskog univerziteta u naporu da očuvaju naše kulturno nasleđe.

*Redovni profesor na Katedri za srpski jezik sa južnoslovenskim jezicima Filološkog fakulteta u Beogradu