Episkop Sergije: Raspinjanje Aleksandra Vučića

Da živim u Beogradu, ili negde u unutrašnjosti Srbije, možda bih o predsedniku Vučiću razmišljao na nešto drugačiji način, možda bih, kao mnogi, više bio vođen ličnim a manje nacionalnim interesima. Ali, pošto sam monah i episkop koji živi i stoluje u manastiru Rmnju, na pustoj i surovoj granici Bosne i Like, moj pogled na život, saživot, na prilike i neprilike, uslovljen je samo jednim – željom da duhovno i biološki preživi ovo moje malo i nejako stado Hristovo, koje mi je dato na brigu i staranje.

Već tri decenije mi se brinemo da ne nestanemo, da nas ima, da ostanemo tamo gde nas je oduvek bilo. Međunarodna zajednica nije bila zainteresovana da nam pomogne, a Republika Srpska nedovoljno jaka da nas snažnije podrži. I kada smo, od mnogo nade i gledanja u istom pravcu, začas okrenuli glavu od matice Srbije, predsednik Vučić je pogledao nas. I ne samo pogledao, već i pomogao, i pohodio nas, dva puta, kao nijedan predsednik Srbije do tada. Treba podsetiti da je Srbija uložila novac u svaku opštinu i svaki grad Republike Srpske, ali i u četiri opštine sa srpskom većinom u Federaciji BiH, pa tako, zahvaljujući toj istoj Srbiji i njenom predsedniku, imamo, kao izraz trajne ljubavi, dečije vrtiće, bolnice, puteve, hramove…

Međutim, da bi se osporilo, omalovažilo i sve predstavilo drugačijim nego što jeste, svakodnevno se ispaljuju otrovne strelice u vidu novinskih napisa i intervjua naših osvedočenih dušebrižnika.

Napada se onaj koji je besomučno napadnut u Srebrenici, pokušava se diskreditovati onaj koji je pomogao toj istoj Srebrenici, kao niko dotad, a sve sa ljudskom željom da se ratne rane izleče međusobnim poverenjem, da se ovdašnji narodi povežu modernim saobraćajnicama, da nam, svima zajedno, ovde bude bolje.

Nekome je, očigledno, dosadio mir i napredak, pa bi sada, osokoljen rezultatima američkih predsedničkih izbora, da „raspakuje Dejton”, da ponovo otvori stare rane, da ubije i ono malo nade koje imaju ovdašnji Srbi, Hrvati i Bošnjaci, željni mira i poverenja, željni svoje dece iz Nemačke, unučadi iz Irske, prijatelja iz Amerike.

Ako nam umovi i srca nisu tesni, u ovoj zemlji ima mesta za sve i svakoga. Nije ovoj raspetoj zemlji problem Aleksandar Vučić, već frustracije onih koji bi da ovu zemlju kroje po svome, a u toj političko-krojačkoj zamisli ovde bi bilo Srba tek toliko da dekorativno ukrase verski i nacionalni monolit zamišljen u nekom od mračnih centara moći. Znam da to predsednik Vučić ne bi dozvolio, baš kao ni predsednik Dodik, kao ni svaki drugi čestiti Srbin.

Dok god raspinju Aleksandra Vučića, znam da nam je dobro krenulo, da nam ide, da smo tu gde jesmo. Kad ućute, znaću da nije kako treba, da nestajemo i da nas neće biti. Vučićevo raspeće je naše vaskrsenje!