Čovek u doba opšte samopromocije

Srbija između Handkea i Martensa – takvu je temu inicirao pisac Vule Žurić na petoj tribini iz serijala „Handke u Srbiji”, koji Udruženje književnih prevodilaca Srbije realizuje pod pokroviteljstvom Ministarstva za kulturu i informisanje u republičkoj vladi. Pored Žurića, o Peteru Handkeu su ovom prilikom govorili novinar Dragana Ignjić i pesnik Ranko Đinović.

– Mi se u čitanju samih sebe krećemo između onoga kako o Andriću piše novinar Mihael Martens, a njegovo delo nije sveobuhvatna Andrićeva biografija, već jedno sveobuhvatno ruženje naroda, i onoga što možemo pročitati u nedavno objavljenoj knjizi sabranih Handkeovih eseja o Jugoslaviji. Ta knjiga je za mene pre svega potresna, jer ona nas suočava s našim vlastitim iskustvima, a ta iskustva obično su i dalje otvorene rane. I kad se Handkeova zapažanja i njegovo osećanje sveta dodirnu s tim ranama koje su i dalje otvorene, vi se osećate lepo, jer svaka vrhunska umetnost izaziva zadovoljstvo, ali u isti mah, i gorčina i tuga u vama postaju još intenzivnije – rekao je Žurić, dodajući da je „Handke na sebe preuzeo veliku obavezu, da bude ogledalo cele jedne kulture, celog jednog duha, i on taj teret odlično podnosi”.

Dragana Ignjić je imala prilike da se sretne s Handkeom. U proleće 2019. napravili su kratak intervju u prestoničkom hotelu „Moskva”.

– Pre nego što će početi razgovor, u onoj gužvi dok se televizijska ekipa priprema, posmatrala sam ga: kretao se polako, gledao gde će da sedne, a sve vreme je pevušio „Ide Mile lajkovačkom prugom”. Rekao mi je, pored ostalog: „Ja, u stvari, želim samo da me svi ostave na miru, da pišem i da zaradim još malo novca.” Ne možete suditi o nekom čoveku na osnovu dvadesetak minuta provedenih u razgovoru s njim, ali ta Handkeova spontanost, opuštenost, jednostavnost, a istovremeno i promišljenost, jer on vodi računa o svakoj reči koju će izgovoriti, ostavili su snažan utisak na mene – čuli smo od Dragane Ignjić.

Pesnik Ranko Đinović, dugogodišnji prijatelj Petera Handkea, pričao je o bosonogom nobelovcu:

– Odveo sam ga u selo Retimlje, u Orahovačkoj župi, gde su izvršeni strašni zločini nad Srbima. Sve vreme je ćutao. Rodbina ubijenih Srba zastala je pred zgarištima svojih kuća. Plakali su ljudi. Onda smo otišli na srpsko pravoslavno groblje koje je bilo preorano. Nisu ljudi znali gde se tačno nalaze grobovi njihovih dragih, i onako su padali po travi, nasumice. U jednom trenutku sam mu video suzu ispod naočara. Uzeo je sveću, poljubio je, sagnuo se među ženama u crnini, zapalio sveću. Otišli smo potom u manastir Zočište, koji je bio miniran, i tu je Peter izgovorio krucijalnu, krstonosnu reč. Kad ga je jedan novinar upitao šta misli o svemu što je video na Kosovu i Metohiji, odgovorio je: „Ovo je univerzum bola. Ja, kao treće lice, ne mogu da učestvujem u tome. Moram da ćutim.”

– Iz Velike Hoče, iz kuće u kojoj je spavao, iskrao se i otišao u susedno selo Zočište, potpuno albansko, i tamo je šetao. Bos. Videla ga jedna žena pa pobegla, uplašila se: čovek nepoznat, bos, noću hoda kroz selo – pričao nam je Đinović.

Po rečima Vuleta Žurića, „samo taj jedan korak koji je Handke načinio, iskoračivši bos u anonimnost, izazvao je neverovatnu uzbunu u svetu protiv kojeg se Handke buni jezikom i tišinom, a ni jedno ni drugo tom svetu ne pasuje”.

– On sebe samoponištava, odriče se svega toga što nosi sa sobom i nastupa samo kao čovek u ovo doba opšte samopromocije – naglasio je Žurić. – Čitava Handkeova književna karijera sazdana je na otporu. Vidite kako se prvi njegov komad zove „Psovanje publike”. Kako se razvijaju stvari, još malo pa će publika biti dovoljna sama sebi. Za umetnika tu, sa svom tom političkom korektnošću, više neće biti mesta.

Govoreći o polarizaciji srpske javnosti koja je doživela erupciju kad je Handke dobio Nobelovu nagradu za književnost, Dragana Ignjić konstatuje da su „odluku Nobelovog komiteta uglavnom osuđivali ljudi koji Handkea čitali nisu” i ističe da je Handke i svojim delom, ali i svojim postupcima, svojom spremnošću da pomogne i nepoznatima, pokazao da je „čovek sa velikim Č”.

– Peter je prozorljiv. Brzo čita ljude, i nemoguće je prevariti ga – nadovezao se Đinović. – On je najbolji slušač kog sam video. Voli da se šali, voli da se sreće s ljudima van javnosti, van medija. S medijima voli da sarađuje, kulturan je, komunikativan, ali najviše voli samoću, tišinu. A sve vreme ga je bolela nepravda prema njemu, prema njegovoj porodici. Ne zaboravimo da je on doveo svoju šesnaestogodišnju kćerku u Veliku Hoču, u taj geto, da meštanima uruči novčanu pomoć. Tih 50.000 evra dao je iz svog džepa, bio je to njegov lični novac. Peter, inače, nema mejl. Nema telefon sa „vajberom”. Piše grafitnom olovkom. Upamćen će ostati po izvanrednom književnom delu, savršenoj i nedosadnoj rečenici i po ljudskim vrlinama. Sreo sam u životu mnogo ljudi i, verujte, ovo nije politika: bolji je čovek i Srbin od polovine Srba.