Virtuelno je stvarnije

Savremena kultura i tehnološke pretpostavke za nju zahtevaju i nov način razmišljanja o prirodi te kulture. Kao podsticaj za drugačiji pristup, obrnut od uvreženog, izložio bih dve svoje ideje. Prva je ideja o kulturnoj baštini kao savremenoj kulturnoj produkciji, a druga je ideja o kulturi dematerijalizacije.

Baština  je u sadašnjosti

Kulturna baština može se sagledati i kao savremena kulturna produkcija. Ona, naime,  nije u prošlosti, nego u sadašnjosti. Ona nam nije zadata, nije data kao poklon, nego je naš zadatak. Kulturna baština mora da bude stvorena, mora da bude izvučena iz naslaga prošlosti, zapuštenosti i podrazumevanja, mora da bude reanimirana, na primeren način predstavljena i kontekstualizovana. Ova procedura ne razlikuje se od aktuelne kulturne i umetničke produkcije potpuno novih dela, tekstova, predmeta, izvođenja, instalacija. Istrajavanje samo na činjenici i statusu kulturnog dobra iz prošlosti nije dovoljno, to je tek polazna pozicija za kreaciju, ustanovljenje i interakciju sa kontekstom. A kontekst može biti višestruk: lokalni, regionalni, internacionalni, istorijski, edukativni, umetnički, verski, politički, ekonomski, turistički, institucionalni, vaninstitucionalni, medijski, tehnološki, itd.

S tim u vezi, funkcionalna primena ICT i digitalizacije obećava znatne prednosti. To je otvoreni domen za višedimenzionalno kreiranje i distribuciju kulturnog nasleđa kao aktivnog i interaktivnog sadržaja u svim kontekstima. ICT i digitalizacija već sami po sebi, kao u ovom trenutku „prazna” tehnologija i medij, nalažu da o kulturnom nasleđu mislimo kao o kreaciji. Ako ne prihvatimo taj izazov, umesto prednosti stvaranja, otkrivanja i animiranja, naći ćemo se u situaciji da nepobitne vrednosti prekrijemo još jednim velom i redundantnim šumom. 

Prošlo je vreme u kome ono što nije u novinama i na televiziji – ne postoji. Došlo je vreme u kome ne postoji pre svega ono što nije digitalno i što nije umreženo. A u odnosu na prethodne tehnološke paradigme, ova izgleda neuporedivo potentnija, izgleda nesagledivo. Tu se vrednosti ne mogu iskopati, sa njih se ne može obrisati prašina, buđ i paučina – tu vrednosti mogu samo biti generisane. Eto prilike kojoj se teško može odoleti.

Kultura dematerijalizacije

Hiljadama godina unazad kultura se uspostavljala, održavala i nadograđivala kroz materijalizaciju. Sada se smer ovog procesa preokreće – kultura se generiše, produkuje i reprodukuje, kultura se obistinjuje, preobražava, grana i diseminuje – kroz dematerijalizaciju. Sada kultura obezbeđuje sebi uslove za život i kontinuitet kroz dematerijalizaciju, u formi informaciono-komunikacionih tehnologija, medija, mreža, polja... Nekada, oruđa i artefakti bili su gradivni elementi kulture, a sada je kultura gradivni elemenat tehnološke i civilizacijske promene. 

Kao što je nakon Gutenberga prevladala oralno-ritualnu paradigmu i time postala nemerljivo moćnija, sada kultura prevladava pisanu paradigmu, da bi kao digitalna kultura postala onoliko moćnija od pisane koliko je pisana bila moćnija od govorne.

Kultura je spoznala i prihvatila da je virtuelno stvarnije od fizičkog, da je digitalno stvarnije od analognog, da je elektronsko stvarnije od opipljivog – po učinku. Jer učinak je jedino stvarno merilo. Jer znak, podatak, ideja, vrednost, znanje su brži, dostupniji, prodorniji, a istovremeno precizniji, bogatiji, kvalitetniji – ako su predstavljeni u dematerijalizovanoj formi numeričkog koda, kombinacije neosetnih elekroimpulsa, mentalne šifre.

Oduvek, kultura nije ništa drugo do primat imaginarnog nad zadatim, duhovnog nad materijalnim, nedodirljivog nad propadljivim. Učinci materijalnog su ograničeni, učinci nematerijalnog su neograničeni. Kodiran zapis je tako jači i dalekosežniji od svog opipljivog, fizičkog korelativa. Naravno, i kodu je imanentno ograničenje – kod je ograničen u svojoj vrsti i može biti poništen drugim kodom ili antikodom. O tome treba voditi računa. Tehnički protokoli migracije i emulacije softverskih, hardverskih i interfejs formata treba da nam obezbede kontinuitet lakog i bezbednog pristupa i korišćenja, uprkos urođenoj kratkovečnosti digitalnih formi koje su u neprekidnoj imanentnoj transformaciji i konverziji.

U optičkom kablu misao se kreće brzinom svetlosti. U kulturi dematerijalizacije važi jednačina srodna onoj Ajnštajnovoj: E = ic2. Energija je ekvivalentna proizvodu informacije i kvadrata brzine svetlosti. Formula otprilike znači: ako dovoljno ubrzaš informaciju, ona se pretvara u energiju. Možemo da zaključimo kako je u kulturi materijalizacije promena stanja stvari i sveta prevashodno zavisila od mase, od ubrzanja kritičnog kvantiteta, dok u kulturi dematerijalizacije promena stanja stvari i sveta zavisi od informacije, tačnije od koda, od mentalne šifre, od ubrzanja kritičnog kvaliteta. 

Kultura dematerijalizacije podrazumeva obistinjeni pojam savremenosti, koji više ne znači prosto: sad, danas ili u skladu sa aktuelnim trenutkom, nego: istovremeno trajanje mnogo nezavisnih vremenskih poredaka. 

Hiljade godina trajao je objedinjavajući civilizacijski proces uključivanja celokupnog čovečanstva u sveobuhvatnu, jedinstvenu istoriju. Čim je to dosegnuto, ova univerzalna integralna istorija objedinjenog čovečanstva počela je da se simultano multiplikuje na mnoštvo paralelnih tokova. Najzad, zakoračujemo u epohu kad i čitavo čovečanstvo i svaka posebna ljudska zajednica, ali i svaki čovek, žena ili dete, unutar svog neponovljivog individualnog sveta, može da se realizuje kroz trajanje mnogo nezavisnih vremenskih poredaka. Neko možda veruje da je to opasno i otuđujuće, ali ja verujem da je to oslobađajuće i obećavajuće, zato što proširuje, produbljuje, ubrzava i oplemenjuje nedodirljivi ali jedini stvarni domen naše slobode.