Dinosaurusi skaču u ponor

Čudna sećanja nekad izrone iz davnih dana, kada nove, naizgled nepovezane, okolnosti zahtevaju od nas da iz početka analiziramo svet. Gledajući brojeve novih kovid 19 slučajeva po Srbiji, i neumitnu smrt koja dolazi sa tim, iz davne 1998. je isplivala slika dinosaurusa iz Prirodnjačkog muzeja u Londonu. Njihova postavka iz doba jure je bila naročito napravljena za decu, sa eksponatima koji mogu da se diraju, sa živolikim modelima velikih reptila, njihovih zuba, jaja, gnezda, scena lova. Na kraju izložbe se pričalo o tome kako su izumrli dinosaurusi. Razne hipoteze su bile dočarane putem stripa, kroz humor koji je pomagao deci da shvate šašavost pogrešnih hipoteza, dok ne dođu na kraju do one smislene o udaru asteroida u poluostrvo Jukatan. Jedna od tih šašavih strip-hipoteza o naglom izumiranju dinosaurusa je prikazivala komične reptile na ivici ponora kako skaču u činu kolektivnog samoubistva.

Ta slika nasmejanih i glupih dinosaurusa, koja mi je dugo na pameti, isplivala je iz dubine sećanja nerazumnim ponašanjem građanstva usred pandemije. Veliki deo građana, što mladih, što tvrdoglavih, što neobrazovanih (ali uobraženih), i uvek sebičnih, čine da celo društvo stoji na ivici ponora kao dinosaurusi iz stripa u londonskom muzeju. Nažalost, stariji građani koji se paze od zaraze su gurnuti u ponor uprkos svim ličnim predostrožnostima. Moj otac, majka moje poznanice, otac kuma moje dobre drugarice, moj teča, razni drugi koji su se čuvali nisu mogli da izbegnu da budu žrtve tog kolektivnog nacionalnog samoubistva koje sprovode zdravi i oholi sugrađani koji u ime lične slobode ubrzavaju prenos virusa korone.

Ako je sloboda nezavisnost od nametanja proizvoljne volje drugih, onda moj otac nije bio slobodan da živi duže. Zašto on nije imao pravo na slobodu, a građani koji se šetaju bez maske je imaju? Zašto se ljubi krst koji je hiljadu drugih ljubilo, i namerno zanemaruju činjenice u ime slobode? Zato što se pogrešno shvata šta je lična sloboda. Razne filozofske i literarne tradicije diskutuju da lična prava podrazumevaju i obaveze prema zajednici i društvu (Dejvid Hjum, Džon Lok, Bernard Šo, Dostojevski). I bez tih formalnih rasprava, svaka moralna i pristojna osoba zna da ne treba da ugrožava tuđ život. Društvo je nežna tkanina koja zavisi od celine svih potki. Naše srpsko društvo će naročito teško da podnese krizu koju nameće pandemija zbog loše ekonomske polazne tačke. U našem malom društvu, dekine i bakine penzije pomažu raznim mladim porodicama. Bake su još uvek najbolje dadilje, koje čak i spreme ručak dok se ukućani ne vrate sa posla. Doktori će biti potrebni i kad se završi pandemija, ali na neke od njih nećemo moći više da računamo. Mala privreda koja grca zbog gubitka prometa u pandemiji je osnovica svakog dobrog komšijskog kraja. Kada se u ime lažne lične slobode izgubi poštovanje za život starijih sugrađana, život lekara i medicinskih sestara i njihovih porodica, poštovanje za stručno znanje, društvo gleda u ponor kolektivnog samoubistva. Nažalost, kad budemo stali na taj rub, nećemo imati smešak na licu kao dinosaurusi u stripu.

Dr Maja Đurišić
Stanford, Kalifornija