Mrtvo more

Od prve Jugoslavije, kraljevine u kojoj su ideološki dijalozi u parlamentu krunisani hicima pištolja, rasla je podudarnost satira Radoja Domanovića i političkog govora u Srbiji.
U razdoblju između Drugog svetskog i novih balkanskih ratova praksa je celovito preslikavala delove političkog programa iz pripovetke „Mrtvo more“. Za početak, duhovno udvorištvo je u Srbiji i SFRJ normirano, jer je u međuvremenu izmišljen i instaliran komunizam, ideja dovoljno „uzvišena“ da opravda razne ludosti, poput sledećih članova zakonika iz „Mrtvog mora“: 1. „Niko ne radi ništa“, 8. „Kazni se svaki koji misli o državnim poslovima“, 9. „Ni o čemu se, naposletku, ne sme misliti, bez naročitog dopuštanja policijskog...”.

I nekim drugim sredstvima, poput elektronskih medija kojih nije bilo u vreme Domanovića a koji su se u drugoj Jugoslaviji pretvorili u poluge sistema, ljudstvo je praktično poverovalo u dobar deo stavki iz citiranog satiričnog „zakonika“. Na primer, vestima, po sadržaju srodnim članu 5 („voće, korisno bilje uopšte, pšenica i svi drugi usevi moraju uspevati basnoslovno dobro, i to dva puta preko godine...”), obilovali su TV dnevnici i udarni radijski programi.

Izuzev tek citiranim stavkama, devedesete godine prošlog veka obilovale su i drugim događanjima koja su osvežila primenjivost Domanovićeve satire na društvo. U jednom visokokorumpiranom sistemu to se naročito odnosilo na stavke poput one u kojoj pojedini, na jedan uloženi dinar, zarade hiljadu, obavezno ne plaćajući porez. Zatim, u svom šegačenju, Domanović je samo „proklamovao“ kažnjivost ujedinjenja Srpstva, a u stvarnosti je ovaj član bio i razrađen: onaj ko je Srbe iz dijaspore, volens-nolens, porazio i udaljio i od zavičaja i matice još pet godina od tada je ostao na vlasti u matici, a oni koji su u njoj podržali ideju reformisanja SFRJ, kojom su se upravo htela sprečiti međunacionalna komešanja, pa tako i stradanje dijaspora, proglašeni su za izdajnike.

U to vreme se sticao utisak da je, dok su u odnosu na život u Srbiji od pre stotinak godina likovi iz Domanovićevih poludomaštanih miljea nosili komički preterana svojstva nacionalnog sindroma, stvarnost u međuvremenu pripremila ironijski obrt: ako su likovi ovog satiričara isprva ličili na Srbe, Srbi su uveliko počeli da liče na njegove likove.

No, stvari su u međuvremenu, kako se obično kaže, „uznapredovale“. Binarna opozicija patrioti-izdajnici prenesena je i na politička zbivanja na izmaku početne decenije dvadeset prvog stoleća. Donedavna politička oligarhija jednog poraženog naroda sasvim ozbiljno uslovljava (!) ulazak svoje zemlje u pobedničku Evropu insistiranjem na povratku dela teritorije čijim gubljenjem je njen poraz bio i krunisan. Upravo takva slika i, uopšte, uticaj stranog faktora u Srbiji čine onaj deo građe iz stvarnosti koji je uticao da sama ta stvarnost pripremi novi obrt u odnosu na Domanovićeve, u svoje vreme – i još zadugo – neprevaziđene satire. 

To je dobro predvideo Svetislav Basara u svom možda najboljem romanu Ukleta zemlja (1995). Na početku štiva, mizerni živalj Estrascije, države između diktature, kraljevine i republike, klanja se letnjim paganskim kultovima, čime se sve zajedno ukazuje na nedostatak konteksta u kom obitavaju žitelji savremene Srbije. Zahvaljujući tehnološkom razvoju danas su i najpomereniji strani fetiši dostupni sirotinji koja alhemičarski prespaja osnovna sredstva za život.

Ti novi motivi u odnosu na srpsku prozu i dotadašnju stvarnost izrazito su prisutni u anticipirajućoj Ukletoj zemlji. Kako bi dublje obradio uticaj zapadnih elemenata na bednu zemlju lišenu konteksta, dakle one motive za koje su lišene Domanovićeve proze, autor je za pripovedača odlučno uzeo stranca – anglosaksonskog diplomatu Roberta Kinkejda – čime je načinio korak dalje u odnosu na takođe distanciranog pripovedača dobrog dela Domanovićevih satira, svedenog i umereno začuđenog nad onim što vidi, ali ne i znatno bliže određenog. Tako je Ukleta zemlja nazrela da će Domanovićeve satire, vrlo brzo nakon njenog objavljivanja, početi da deluju čak naivno spram stvarnosti u Srbiji.