Rat i mir Mare Lukić Jelesić

Narodnom muzeju u Šapcu nedavno su poklonjena dela iz zaostavštine Mare Lukić Jelesić (1885–1979), slikarke čiji je stvaralački put prošao na relaciji Beograd–Šabac–Minhen–Pariz. Muzej, koji je imao 40 slika i 363 crteža ove autorke, sada je dobio više od 500 predmeta: 22 ulja na platnu, 11 akvarela, 44 crteža, 246 fotografija, 11 pisama, ratni dnevnik...

Učenje Mare Lukić počelo je u Beogradu, u Višoj ženskoj školi, gde joj je crtanje predavala Nadežda Petrović. Posle Srpske slikarske škole Riste Vukanovića, 1905. postala je učiteljica crtanja u Višoj ženskoj školi u Šapcu. Tamo se družila sa Isidorom Sekulić, koja slikarku podučava crkvenim pesmama i francuskom jeziku, a ova nju slikarstvu. U Minhen odlazi 1908–1909. i posle boravka u Ažbeovoj školi pohađa Šildknehtovu školu.

Tada piše: „Slikali smo po živim modelima, a uveče smo slikale akt. Najviše se radio portret. U školi nije bilo teoretskih predavanja, samo slikanje po modelima.”

– U Beogradu Mara i njen brat, vajar Živojin Lukić, žive u Dubljanskoj 11. Od 1910. do rata 1914. druži se s umetnicima okupljenim oko slikara Koste Miličevića u Dubljanskoj 42. Kao modeli služili su im pojedini od njih, kao na primer kćerka vajara Petra Ubavkića ili dečak Sreta, koji je Miličeviću pomagao u ateljeu.

Živorad Nastasijević, Veljko Stanojević, Nikola Bešević, nešto kasnije Miloš Golubović, Pavle Predragović i Mara Jelesić, kao i sporadično: Kosta Josipović, Moša Pijade, Natalija Cvetković, Vidosava Kovačević, činili su svojevrsnu komunu koja je umnogome obeležila srpsko slikarstvo krajem prve decenije 20. veka – kaže Tanja Marković, muzejski savetnik Narodnog muzeja u Šapcu.

Po izbijanju Prvog svetskog rata Mara pristupa obuci pri odeljenju za dezinfekciju Beogradske škole za bolničarke, koju vodi Francuska lekarska misija. U Šabac odlazi 1915. koji je nakon Cerske i Kolubarske bitke sabirni centar srpskih ranjenika. Kao ratna bolničarka dobija Orden Crvenog krsta. Po završetku rata radi u Šabačkoj gimnaziji, da bi 1919. prešla u Treću žensku gimnaziju u Beogradu, do penzije 1932. Sa suprugom Pavlom Jelesićem, inspektorom, putuje po Srbiji, Bosni, Primorju. Poput brata Živojina, bavi se i skulpturom, a 1925. dobija jednomesečnu stipendiju za Pariz.

Drugi svetski rat je u Beogradu, o čemu beleži: „Ceo Beograd od ranog jutra beži, beži od kuća, ostavlja poslove i sve što ima u kući, jer krvoločni ljudi ruše te kuće na glave nevinih. Videli smo kamion, i u njemu prepuno iskrvavljenih, iscepanih i unakaženih ljudi, žena izvučenih ispod ruševina, a još su živi vode ih u bolnicu na previjanje. Kažu da se i danas čuju jauci ispod ruševina. Žurno otkopavaju svuda i izvlače mrtve i ranjene. U očekivanju sirene, uvek smo spremni za odlazak u sklonište, ili od kuće dalje. Svi proklinju Engleze... Uletela muva zunzara, ja pretrnuh, mislim sirena.”

– Nakon rata, 1948. Jelesići odlaze u Šabac. Ovaj put zauvek. Mara dovozi i pun kamion slika. Retko ide na pijac, a ukoliko nema naručenih portreta, portretiše supruga. Ukoliko bi u kući bilo rezanog cveća, govorila je da će ga naslikati kako bi mu produžila trajanje. Otuda u njenom opusu nebrojeno mrtvih priroda. Njenu samostalnu izložbu u Šabačkoj gimnaziji otvorio je Jovan Bjelić, a istu postavku 1952. prenela je u Paviljon „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu. Podržava 1954. ideju o osnivanju Oktobarskog salona u Šapcu, na kojem izlaže 15 puta, kao i u Zrenjaninu, Valjevu, Sremskoj Mitrovici i dva puta na izložbama „Lade” 1921. i 1974. godine – navodi Tatjana Marković.

U slikarkinom opusu najviše je portreta. Dolazile su joj viđenije šabačke porodice da ih ovekoveči pokoljenja radi. Jedan od njih, Radivoje Marinković, sećao se: „Napunili smo osam godina. Majke nam oblače najlepšu garderobu. Sa strahopoštovanjem prvi put otvaramo kapiju ovog vanvremenskog vrta i ulazimo u atelje tetka Mare. Miris terpentina i bezbroj nekih stvari čiju svrhu i značenje ne poznajemo. Sedamo u udobnu fotelju i tetka Mara počinje da radi naše portrete. Seansa ne traje dugo. Kod trećeg dolaska tiho nam kaže da su portreti gotovi. Iznenađeni smo brzinom ovog obreda.”

U jednom od poslednjih intervjua slikarka se prisetila druženja s Mikom Alasom, u čiji letnjikovac su često odlazili na druženje, i muziciranja u kući Stanislava Vinavera. U 93. godini rekla je: „Radim prosečno četiri časa dnevno. Pre podne dva sata portret, po podne dva sata cveće. Znate, umetnik mora da stvara, ne može mnogo da se opusti.”

Slikarkina zaostavština

Darodavac Gradimir Milikić, dizajner, kaže za naš list da je Mara bila baba tetka njihove preminule kume, Ivanke Sekulić Zorić, nekada direktorke Muzeja primenjene umetnosti. Njen otac Ljubomir bio je sin Marine mlađe sestre Nade Lukić Sekulić. Ivanka je raspolagala jednim delom Marine, kao i zaostavštinom Marinog brata, vajara Živojina Lukića. Sve radove ovih rođaka zaveštala je: Marine – Legatu Sekulić Zorić u Narodnom muzeju u Šapcu, a Živojinove – Legatu Sekulić Zorić u Narodnom muzeju u Beogradu. Kako je Ivanka bila teško bolesna, njen suprug Slobodan prikupio je radove koje je prepoznao i poklonio ih ovim muzejima, kaže Milikić.

– Ivanka i Slobodan, pošto nisu imali svoju, zaveštali su nepokretnu imovinu mojoj deci. Nakon Slobodanove smrti, mojoj deci pripadao je njihov stan. Kako deca ništa nisu znala o Mari i Živojinu, a kako sam ja dosta proveo u razgovoru s Ivankom o njenim rođacima, pozvali su me da pregledam zaostavštinu. Otkrili smo mnogo radova, zato što kum nije imao vremena za istraživanje jer je negovao bolesnu suprugu. Svim ovim su samo dopunjeni postojeći legati u muzejima u Beogradu i Šapcu, čime je u potpunosti izvršena želja Ivanke Sekulić Zorić – kaže Milikić.