Ratni zarobljenik „star" samo sedam dana

Banjaluka – Više nas nema na dedovini u Rašćanima... Srbi su, jednostavno, morali da nestanu iz nekada duvanjske, a od devedesetih godina, tomislavgradske opštine. O čemu drugom se, u ovom delu Hercegovine, može govoriti osim o genocidu počinjenom nad Srbima. Tomislvagradska opština je jedina u BiH u koju se iz izbeglištva nije vratio nijedan Srbin. I nikom to ne smeta. Niko to ne vidi. Čak i oni iz međunarodnih organizacija koji su ovde došli da se brinu i o nama, priča Božo Važić, ratni zarobljenik iz sela Rašćani, a danas profesor na Poljoprivrednom fakultetu u Banjaluci.

Odmah po napadu bojvnika Hrvatskog vijeća odbrane na srpsko selo Malovan na Kupreškoj visoravni, od Rašćana je napravljen prvi logor za Srbe u BiH.

U njemu je od početka aprila 1992. pa sve do 29. juna 1993. godine, svakodnevnoviše od tri stotine Srba bilo izloženo mučenjima, pretnjama i gladi. Među njima i četrdesetoro dece ne starije od dvanaest godina. Dvadesetak viđenijih Srba Rašćana odvedeno je u prve neprijateljske logore, da bi nakon neviđenih muka kroz koje su prošli u kazamatima Lore i Dretelja, bili razmenjeni i krajem oktobra prešli na teritoriju Crne Gore.

U rašćanskom getu tri stotine ljudi imalo je samo jednu kravu, a ponekad i paket koji su im darivali humanitarci Crvenog krsta. I ništa više.

– Dolazio je u Rašćane i banjalučki biskup Komarica. Upozoravao je odgovorne u Livnu i Tomislavgradu na posledice do kojih bi moglo doći u slučaju da se zarobljenom narodu nešto desi. I onaj Mazovjecki, sram ga bilo. Svi su dolazili, a nama niko na kraju nije pomogao... Otimali su nam sve. Od stoke do nakita. Niko zbog toga nije dogovarao i bio kažnjen – opet će Važić.

Šta su sve doživeli i preživeli mučenici rašćanskog geta, vidi se na primeru porodice Marić. Majka Stana je sedmog aprila 1992. godine, u livanjskoj bolnici na svet donela žensko dete. Teodora joj je bila deveto čedo.

– Samo sedam dana kasnije Teodora sa majkom ulazi u rašćanski obruč crnokošuljaša u kome se upisuje u spisak Crvenog krsta i, sa samo sedam dana, postaje ratni zarobljenik. Verovatno najmlađi registrovani ratni zarobljenik u svetu – ističe Božo Važić.

Malo je znano da je u tomislavgradskoj opštini ubijeno tridesetak Srba. Među njima i pravoslavni sveštenik.

Posle rata seljani Rašćana pisali su visokim predstavnicima u BiH. Molili ih da im pomognu da se vrate u rodni kraj.

– Odgovarali su nam kako nam jedino mogu srediti put u inostranstvo. Za nas drugog puta nije ni bilo. Danas smo rasuti po svetu. Osamdeset odsto rašćanskih Srba je uglavnom u Americi i Australiji. Ostali su u Srbiji i mestima Republike Srpske... Sada je i kasno da se vratimo – na kraju će Boža Važić.