Novinar sa leptir-mašnom

Kad trideset i dve godine živiš u Parizu, onda ga znaš u dušu. Danas ćeš ići tamo, sutra ćeš onamo. Bar u Parizu imaš neviđen izbor kuda ćeš švrljati. A sad kad nas na nišanu i bez prestanka drži taj nevidljivi mazohista, nitkov i „koronavirus-kauboj” i to baš najpokvarenije vrste, ne možeš više ni tamo, a bogami ni ovamo.

Sve se svelo na to da dva puta dnevno, pet uzastopnih dana, izađem vani i hodam pola sata što brže mogu, jer je to, kažu doktori, dobro za zdravlje u ovakvim očajnim životnim (ne)prilikama. Onda se, blago meni, vratim kući. A i gde bi se drugo vratio nego kući? Zatim odgovorim na mejlove. U nekima od njih mi moj stari sarajevski drugar koji živi u hladnoj Danskoj piše da mi u ovim godinama imamo budućnost. Ipak će pre biti da se radi o naslovu Radojčićeve knjige „Odavde do mladosti”. Naša deca i naši unuci imaju budućnost. Da mi se samo u ovoj guravoj korona nevolji nekako dokopati Santorinija! Jedino na tom magičnom grčkom ostrvu u obliku kifle imao bih garantovano krasnu budućnost.

Da ubijem vreme najviše vremena provodim čeprkajući po internetu. Dve knjige od Umberta Eka odavno gledaju u mene i čekaju da ih počnem čitati. „Praško groblje” i „Misteriozni plamen kraljice Loana”. Ali meni u ovoj situaciji nije baš toliko do čitanja. Više mi je do pisanja. A uveče mi je do gledanja DVD-a sa dobrim filmovima. Nipošto tužnim. Kome je u ovoj golemoj korona-tuzi još i do neke dodatne tuge?

Noću, kad legnem, često mi misli lete prema majci i ocu. Setim se mog oca kad bi se vratio sa posla. Iz dubokog džepa njegovog sivog kaputa obavezno je virila „Politika” savijena u rolnu. Da u džep lakše stane. Ručali bismo. A zatim bi on uzeo u ruke „Politiku”. Neverovatnom brzinom bi došao do sportske rubrike i halapljivo počeo čitati tekst Ljubomira Vukadinovića. Kako je samo znao Ljuba pisati o fudbalu! Političkim tekstovima moj otac nije pridavao neki veći značaj. Samo bi im ovlaš pogledao naslove. Tek toliko da sazna šta naši i strani političari smeraju.

Mojoj majci rođenoj u Sarajevu 1922. godine, često bi znao promrmljati ono da je politika… Ali je zato sa najvećim oduševljenjem i koncentracijom gutao svako slovo reportaže koju bi napisao „Politikin” dugogodišnji dopisnik iz Londona i SAD i rođeni Sarajlija, Miroslav Radojčić (1920). Čitajući Radojčićev tekst, primijetio bih, da se očevo lice ozari. Onda bi najednom zastao na nekom retku Mirinog teksta, rekavši oduševljeno: „E, ovo mu je izvanredno, svaka čast Miri na peru!”

Sedeo bi zavaljen u fotelji i čitao. Ja sam sedeo u drvenoj stolici sa naslonom i čitao „Politiku” sa one druge strane koja bi bila okrenuta prema meni. U jednom trenutku, otac bi naglim pokretom šaka protresao novine. Tek, toliko, da mi stavi do znanja da zna da sam sa druge strane i da nestrpljivo čekam da uzmem „Politiku”. Moj otac je bio zaljubljen u novinarstvo Miroslava Radojčića. Pričao mi je da je Miroslav Radojčić pre nego što će postati najveća jugoslovenska novinarska zvezda i kad imade petnaest godina bio golman u podmlatku poznatog sarajevskog fudbalskog kluba Slavija. Da je završio prvu mušku sarajevsku gimnaziju. Nakon čega se sa roditeljima odselio u Beograd.

Kasnije, kao mladić, sa uživanjem sam čitao tekstove izvanrednog „novinara sa leptir-mašnom” i odličnog šahiste Miroslava Radojčića. Sećam se njegovih maestralno pisanih reportaža sa londonskog turnira na Vimbldonu. Kružile su priče da je u centralnoj loži na vimbldonskom turniru imao čak i svoju stolicu na kojoj je bilo ispisano njegovo ime i prezime. Baš kao da je reč o stolici velikih svetskih filmskih režisera. Oduvek je „Politika” imala sjajna novinarska pera. Zato i jesu najbolje i najstarije dnevne novine na Balkanu. Da pomenem samo Predraga Milojevića, Jurija Gustinčiča, Božidara Dikića. Ali ne verujem da se ijedan od tih veličanstvenih novinara može porediti sa Miroslavom Radojčićem. Ono što je Brazilac Pele predstavljao u fudbalu, Miroslav Radojčić je bio u jugoslovenskom novinarstvu. Miroslav Radojčić, moj novinarski model, svojom pojavom ličio je na onog filmskog glumca Roberta Mičama.

Nemirnog duha, znatiželjan, interesovao se između ostalog i za film i književnost. Napisa tako 1955. godine scenario za polučasovni dokumentarni film „Put mira” (Josip Broz Tito, Gamal Abdel Naser, Džavaharlal Nehru, Sukarno, Kvame Nkrumah). Film, čiji je direktor bio Boško Mratinković. Trinaest godina kasnije, 1968, sa čuvenim beogradskim glumcem Brankom Cvejićem glumio je u crno-belom televizijskom dokumentarnom filmu RTV Beograd „Dijapazon”, čiji režiser bijaše Mirjana Samardžić. U ovom dokumentarcu Branko Cvejić intervjuiše dopisnika „Politike” iz SAD Miroslava Radojčića u kojem on govori o svojim susretima sa slavnim Frenkom Sinatrom, Dinom Martinom i Lujem Armstrongom. Napisa Miroslav Radojčić i knjigu kojoj dade naslov kakav se od njega i mogao očekivati – „Odavde do mladosti”. Slavni sarajevski pesnik, književnik, i predvodnik one čuvene sarajevske pop-rok škole iz godina šezdesetih i sedamdesetih, Duško Trifunović, o životu reče da život nema rikverc.

Velika je šteta što „život nema rikverc”...

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije