Nemamo pravo na izbor

Beogradskog glumca Dragana Mićanovića publika odavno prepoznaje po sjajnim ostvarenjima u pozorištu, na filmu i televiziji. Godinu 2020. završava efektnom ulogom u banjalučkoj seriji „Kosti”. Njegov mister Grin je pobrao mnogobrojne komplimente. Premijerno prikazivanje „Kostiju” je završeno, ali pohvale i dalje pristižu sa svih strana. U ovoj seriji Nikole Pejakovića i Saše Hajdukovića igra hladnokrvnog, pokvarenog Engleza, lik stranca koji se beskrupulozno meša u živote ljudi na Balkanu. To je, inače, serija o nama i o onima koji nam kroje život, o tome da nemamo pravo na izbor. Tačnije, da nam to pravo neko stalno uskraćuje. Pitamo ga, posle emitovanja serije „Kosti”, može li sebi reći: „Zadovoljan sam kako sam odigrao ovu ulogu”.

– Uvek mislim da je moglo i da može bolje – kaže Mićanović.

– I posle nekoliko decenija provedenih na sceni i ispred kamere, vrlo sam samokritičan, verujte mi. U pozorištu imam mogućnost da nešto čime sam nezadovoljan sledeći put u glumačkoj igri promenim, probam drugačije…

Pred kamerama je to teže. Glumački proces je, uglavnom, kraći i beleži se samo taj dan, taj kadar. Nema ispravke. Neko je rekao kako je gledati „Kosti” bio mazohizam, ne gledati još veći mazohizam – kazna za propuštanje najbolje domaće serije u 2020. Malo se i preterivalo u pokušaju da se izdigne na nivo srpske verzije „Zločina i kazne”, kako je rečeno... Ali, uspeh je neporeciv. Kako je on doživeo „Kosti”?

– Teške su sudbine glavnih junaka ove turobne priče. Surove i mračne. Ali, baš zato što je u sebi nosila tamne tonove, serija je bila i pravi glumački izazov. Dobro poznavanje engleskog jezika mu je dosta pomoglo u građenju lika. Tri i po godine je živeo u Londonu... – Svakako. Pomoglo mi je da izvedem tu jezičku igru koja je publici ostala u uhu. Kako taj lik izgovara naše reči, kako sklapa rečenice, ritam govora – to je, izvesno, doprinelo ubedljivosti. U građenju lika od samog početka imao sam „formulu” za njegovu autentičnost. Sve scene sam mogao da zamislim u glavi, osim možda poslednje sa psima. To je i mene iznenadilo kada sam čitao scenario. U „Kostima” sve ima logičnu liniju razvoja, od bahanalija provincijskih političara, scena koje ogoljavaju korupciju koja razjeda celo društvo, preko nepravde koju od početka trpe glavni junaci do konačnog iskupljenja za počinjene grehe.

Realnost ili plod mašte? Dokumentarno ili imaginarno? U svakom slučaju, prepoznatljivo i to je ono što je dalo snagu i ubedljivost „Kostima”. Gde bi svrstao ovu ulogu u svojoj biografiji?

Kaže, ostaće mu u lepoj uspomeni, što zbog ljudi koje je upoznao i sa kojima je radio u Banjaluci, što zbog reakcija na seriju, komentara i polemike. Primećujemo, iako je izjavio da želi da snima više komedija, one ga u poslednje vreme zaobilaze… On odgovara – pitanjem: – Ko ne bi voleo da se malo veseli, nasmeje, razgali u ovim teškim vremenima kad nas plaši „nevidljivi” virus, kad nam živote iz korena menja korona.

Naš sagovornik se ekipi „Urgentnog centra” pridružio od treće sezone. Da li je to prst sudbine? U ovoj seriji TV B92 igra doktora Aleksu Radaka, a mogao je i sam da bude doktor...

– Moj otac je proveo čitav svoj radni vek u bolnici. Često sam mislio na njega snimajući „Urgentni centar”. Zamišljao sam kako bi moj Zlaja reagovao u nekim situacijama i tako mi je bilo lakše da preguram naporna i duga snimanja. U srednjoj školi išao sam na smer koji je vodio ka medicini i mogao sam da krenem njegovim stopama, ali splet okolnosti me je odveo u svet scenske umetnosti. Nikada se nisam pokajao. Od 1993. godine je član Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Igrao je u mnogim velikim predstavama i dobio nagrade „Raša Plaović”, „Miloš Žutić”, tri Sterijine nagrade, osam godišnjih nagrada JDP statuete „Milivoje Živanović”...

Koju kreaciju smatra svojim najvećim umetničkim uspehom? Neodlučno odgovara: – Možda lik Porcije u „Mletačkom trgovcu”, možda Alsesta u „Mizantropu”, možda neke scene u Hamletu… Možda to što sam imao tu privilegiju da igram Šekspira u izvornom obliku, na engleskom jeziku, i u pozorištu i na filmu. U 2020. našao se i u društvu holivudskih glumca (Semjuel El Džekson, Morgan Friman, Salma Hajek, Antonio Banderas...). U svoju biografiju je upisao film „The Hitman’s Wife’s Bodyguard”…

– To je mala komična uloga, lep izlet u London. Imao sam sreće da do sada upoznam popriličan broj, kako ih mi zovemo, holivudskih zvezda, pa i oskarovaca. Sa svima njima je bilo zadovoljstvo raditi, što zbog njihove prirodnosti i opuštenosti, i u kadru i van njega, što zbog velike profesionalnosti koja ide obavezno uz veliku filmsku mašineriju. Minule godine radio sam dosta. Ovde sam snimao i seriju „Nečista krv” u kojoj igram efendi Mitu, Sofkinog oca. Snimanje je završeno pre nekoliko nedelja. Rad na ovoj seriji je bio pravo uživanje… Scenario je fantastičan, divni su partneri. Ispred i iza kamere bili su ljudi koji ulivaju poverenje.

„Nečistu krv” sam doživeo kao pravi praznik za glumca. U decembarskom finalu, Dragan Mićanović je bio zaokupljen drugim nastavkom serije „Dug moru”. Kako je rekao, uskoro bi i ovaj „lep posao” trebalo da se završi. Kao što se završila 2020. godina! 

Glumački aristokrata

Dragan Mićanović se početkom filmske karijere nametnuo snažnim dramskim ulogama u filmovima „Tamna je noć” i „Ubistvo s predumišljajem” koje su ga promovisale kao pravog glumačkog aristokratu spremnog na najdelikatnije kreativne poduhvate. To je pokazao i potresnom ulogom u filmu Puriše Đorđevića „Tango je tužna misao koja se pleše”, zatim je tumačio glavne uloge u Šotrinom „Lajanju na zvezde” i krvavoj komediji Đorđa Milosavljevića „Točkovi”. Onda su usledili „Motel Nana”, uloga u hororu „Mamula”, još nekoliko filmova strave i užasa, a za televiziju serije: „Ulica lipa”, „Žene sa Dedinja”, „Prvaci sveta”, „Ubice mog oca”, „Nemanjići – rađanje kraljevstva”, „Dug moru”, „Kosti”...

Londonski period

Mićanovića je karijera odvela i u London gde je najpre igrao u Šekspirovom „Glob teatru”, zatim na televiziji, a onda i na filmu kod reditelja kao što su Džoel Šumaher, Sejms Ajvori i Gaj Riči. Bez obzira na to da li je imao veliku ili malu ulogu u stranim projektima, bio je svakoj posvećen i što je bitno – glumački ravnopravan sa velikim imenima svetskog filma. To se najbolje vidi u „Koriolanu” Rejfa Fajnsa.