Prohujalo sa koronom

Počinjem tekst, a stolica počinje da se ljulja u laganom, džez ritmu. Sklanjam prste s tastature i pucketam prstima po taktovima njihanja Zemlje. Ljudi u Petrinji nisu bili te sreće. Umirali su pod ruševinama. Dakle, nedostajao nam je samo zemljotres, u poslednjim danima decembra. Vidim da su tabloidi nadahnuti. Pišu da je i to prorekao Nostradamus. Da nisu Tarabići uzeli slobodan dan? Da li je u proročanstvima pominjano da će da padaju sekire do ponoći 31. decembra, pošto sneg nikako neće?

Jedan od momaka iz obezbeđenja, sve sam dobričina do dobričine, pre ulaska u redakciju, uperio mi je pištolj u čelo, iako smo obojica nosili maske. Temperatura, 34,5. Dakle, hladim se. Nekada se toplomer stavljao pod mišku, sada je postao replika pištolja, kao globalna metafora virusnog sveta. Onaj sa temperaturom, biće vraćen kući, kao opasan prenosilac zaraze. Sledeća faza je da će ga policija u skafanderima sprovesti u sanitarni azil, potom u bolnicu. Takva procedura postala je uobičajena u doba apokaliptične psihoze. Ako situacija poprimi razmere potpune histerije, toplomere će zameniti koltovi i onaj sa temperaturom iznad 37, biće upucan. U Americi je, uostalom, sve oružje rasprodato, kao na akciji piletine u Lidlu. Srećom da je došlo do nestašice municije, inače bi se trampovci i bajdenovci pokokali među sobom. Ko se danas seća Donalda Trampa?

Pisci naučne fantastike nisu mogli da pretpostave da će ih njihove fantazmagorije u 2020. godini pretvoriti u pripadnike realizma koji prikazuju stvarnost verno, bez strasti, objektivno i bezlično. Korona je, zapravo, ubrzala scenario budućnosti, kao globalnog zatvora i suspenzije ljudskih prava. Na jednoj strani, oni koji su imali sreće da zadrže posao, rade od kuće, pretvorivši svoje domove u korporacijske kancelarije, odakle se, internet magistralom, komunicira sa imaginarnom centralom, gde sedi menadžment, mahom robotskih emocija. Što će reći da su ih lišeni.

Prirodni ljudski kontakti, poput rukovanja, poljubaca, zagrljaja i seksa, proglašeni su za subverziju javnog zdravlja i ugrožavanje nacionalne bezbednosti. Kada je u Srbiji uvedeno vanredno stanje i policijski čas, gotovo da nisam poznavao nekoga ko je oboleo, pa se činilo logičnim da je onaj opaki Bil Gejts zaista glavni bos nekakve tajne vlade, tipova koji su zapravo reptili maskirani u ljude, koji sprovodi misiju planetarne diktature u kojoj će ljudi postati najpre korporacijski zatočenici, a potom i dobrovoljni upravnici svojih domova, kao zatvorskih ćelija. Sada je lutrija pronaći nekoga ko je zdrav. Ali, čik pogodi da se i taj ne folira i da se nije nalio paracetamolom.

Da ne budem ipak toliki baksuz. Vanrednog stanja sećam se sa setom. Gledali smo serije i filmove. Oni koji su jedva poznavali svoju decu, konačno su se zbližili, pa se vremenska mašina, naizgled, vratila u rikverc, podsećajući nas na očuvanje tradicionalnih porodičnih vrednosti. Bilo je i neke revolucionarne romantike: šetao sam kuče tokom policijskog časa, rizikujući da me apse, dok sam se sa bišonom krio između sivih zgrada, jednako pazeći na policijske patrole i komšijske snimatelje koji bi me šibnuli na društvene mreže.

Nikako mi nije jasno kako je tako brzo organizovana onlajn nastava, čime smo, u virusnoj iznudici, sustigli Skandinaviju. Sada je usavršena, pa se profesori i đaci gledaju kao u filmu „Trumanov šou”. Cenim klince koji su uspeli da pobegnu sa onlajn nastave. Nisu morali da zbrišu iz stana. Jednostavno, nisu uključili aplikaciju. Dakle, i domovi su postali učionice. Nema šta, masovno se režu fiksni troškovi, kako kompanija, tako i države. Možda uskoro svaka kuća postane mini-kovid bolnica!

Medicinsko osoblje je ionako preumorno. U skafanderima, na prvoj liniji fronta, kao na solunskom, ratuju protiv nevidljivog uljeza, najsitnijeg mikroorganizma u prirodi koji se pokazao jačim od nuklearke. Svaki od tih lekara, medicinskih sestara i braće, čistačica, servirki i vozača u bolnicama, zaslužio je orden narodnog heroja. Bore se protiv virusa o kojem, ako malo proanaliziramo najveće virusologe našeg doba, nemaju pojma. Da li napada pluća, srce, mozak, bubrege, ili još po koji unutrašnji organ, kao teledirigovani projektil koji prepoznaje slabu tačku svakog čoveka na planeti. Potom se useli u njegove ćelije, kao osmi putnik i bira hoće li ga pojesti iznutra ili će ga osloboditi i vratiti među žive.

Velike sile spremile su vakcine, pa će svako, prema nahođenju, izabrati onu koja će mu pomoći da stekne imunitet. Potom će se svaki pelcovani pojedinac dobiti kompjuterski kod koji će mu omogućiti putovanja. Dakle, ko god je hteo da se liši mobilnog telefona, neće moći da ga baci u reku, jer će, kako sam oduvek tvrdio, ti aparati postati naš novi ekstremitet ili produžetak šake. Ali, ako me pelcuju nežno američko-nemačkom ili britanskom vakcinom, da li ću moći da putujem u Rusiju ili Kinu? Ako me bocnu ruskom ili kineskom, hoću li probiti ne samo ekonomske i političke, već i sanitarne sankcije koje mogu stupiti na snagu za ruske i kineske pacijente koji žele u zemlje EU ili u Ameriku?

Psiholozi tvrde da su ljudi već pošandrcali tokom korone koja je oterala publiku sa fudbalskih stadiona, iz pozorišta, izbrisala sećanja i na izbore, na demonstracije ispred skupštine. Mada, kada su masovna sniženja u pitanju, Srbi ne pitaju za cenu sopstvenog zdravlja. Tako će biti i za doček Nove godine. Hajde da vidim tog majčinog sina koji će svog tinejdžera ili tinejdžerku zadržati kod kuće. Kako da klincima vratimo ovaj doček, jer noć između 2020. i 2021. godine je samo jedna i nikada se neće ponoviti, kao što oni nikada više neće imati 18, 19 ili 20 godina.

Već formiraju ilegalne ćelije i planiraju žurke. Ne razumeju ovaj naš, pokvareni svet odraslih, koji smo im stvorili, živeći pohlepno i samoživo. Zato treba vakcinisati što pre najstarije, kako im unuci ne bi uneli smrtonosnu dozu virusa. Dotle smo, dakle, doveli našu decu. Oduzeli smo im najlepše godine, ostavljajući im još i teret potencijalne krivice za eventualnu zarazu očeva i majki, baba i deda.

Kako tek razumeti novu kovid elitu? Možda ih trese kriza srednjih godina? Ako ne lumpuju u noćnim klubovima, nisu uspeli u životu. Ako ne pošalju fotku sa masovne žurke, nova pobednička tranziciona klasa smatraće ih gubitničkim stvorovima. Ne odu li na planine i ne naprave li selfi sa ski-staze, smatraće se za pobačaj. Takav osećaj za njih je opasniji od virusa. Kastinski poredak planetu je i doveo do anksioznosti. Na one koji imaju i žele još više i one koji nemaju i tonu još dublje. U tom bolesnom poretku, nastala je korona, stvarajući novi svet čije konture tek naziremo. To je, dakle, nova normalnost u kojoj će čak i Deda Mraz održavati socijalnu distancu prema deci. Ili će im poklone slati aplikacijama. Nema govora o tome da će im deca sedeti u krilu.  Gde ste videli bradatog dekicu sa maskom?

Valjda se nije propio i postao klošar koji se hrani u narodnoj kuhinji. Bila je ovo godina opasnog življenja koja će zauvek promeniti svet kakav smo poznavali. Za mene, 2020. godina završena je smrću Dijega Armanda Maradone. Valjda zato što je bio tako nestvaran igrač, a tako je ličio na svakoga od nas. Veliki, a grešan. Kao da je izabrao da ode ove, proklete godine, kako bi nas upozorio da bez njega više ništa neće biti isto. Bio je u pravu. Prohujalo sa koronom, jer sutra je novi dan.

Nosi se, 2020!