Protektor sa decenijskim stažom

Melanholični evropski konzul s početka 19. veka, kojeg je majstorski opisao Ivo Andrić – izolovan i rezigniran, a ipak u potpunosti deo bosanskog kosmosa. Tako je opisivan Valentin Incko, visoki predstavnik koji je najavio skori kraj radnog angažmana u BiH. Kofere u Sarajevu raspakovao je pre jedanaest godina, što ga svrstava u najdugovečnije među šefovima u Kancelariji visokog predstavnika (OHR) u BiH. Kao austrijski diplomata u balkansku politiku kročio je pre tačno četiri decenije. Vreme njegovog mandata u OHR-u opisuje se kao mirnije kad je reč o nametanju zakona, ali je minula decenija obilovala polemikama sa političarima u Banjaluci, gde ga doživljavaju kao diplomatu koji je radio u korist Bošnjaka.

U Banjaluci nisu imali mnogo razloga da se ljute zbog nametanja zakona, uradio je to svega nekoliko puta. U BiH je stigao 2009, a poslednja intervencija bila je 2014. godine. Ali mu to ne uzimaju kao olakšavajuću okolnost. Jer to što nije koristio takozvana bonska ovlašćenja u Srpskoj pripisuju u vlastite uspehe, pošto su unapred najavili da im se ne kane povinovati. I sam se vajkao kako za nametanje baš i nema podršku u svetu. No, s druge strane, u Sarajevu ga kude da je prespavao mandat. Nisu mu oprostili to što nije prekrajao rešenja ili makar nametnuo zakon o zabrani negiranja genocida, koji je stalno najavljivao.

Preuzevši OHR na izdisaju, brzo se istopila početna euforija koju je imao po dolasku u Sarajevo. Tada je svoj pristup opisivao borbom za ekonomiju i povezivanje ljudi, kasnije prioritetima dodavši i vladavinu prava. Iz Srpske su ga kinjili da žmuri kad Bošnjaci podrivaju Dejton, a „kod Srba se hvata i za verbalne delikte”. Odmereniji analitičari mu zamerku nalaze u tome što je u nastupima raspaljivao političke apetite u Sarajevu i time sabotirao domaći dogovor.

To što se ovaj ljubitelj muzike, farmer i obožavatelj Bosne, hvalio da je bio dobrotvor za izgradnju pravoslavnih objekata u Beogradu, Mostaru i drugde, a pomogao je i obnovu izgorele crkve u Njujorku poželevši da vaskrsne, nije bilo dovoljno da mu srpski zvaničnici zaborave koliko puta ih je ružio u svetu, stalno preteći sankcijama, od onih da će one uslediti ako se ne promeni tabla na studentskom domu, do pretnji zbog proslave 9. januara, Dana RS. Sporeći taj praznik, staratelj o Dejtonskom sporazumu rekao je da ni ime RS „nije korektno”, a nerviralo ga je što su nakon razoružanja vojske svi dobili političko oružje – nacionalni veto. Ubeđen je u to da će Dejton dva sigurno doći.

Pored nepristojnog poređenja RS i NDH – koje mu u Banjaluci nisu zaboravili, podozriv pogled od Srba stekao je pre svega govorima u Savetu bezbednosti UN, koje je sem političara iz Srpske i ruski predstavnik u tom telu opisivao kao „pristrasne” jer je krivca za situaciju u BiH uvek tražio među Srbima i ponekad Hrvatima. Zbog reči iz svojih izveštaja u kojima je „štitio Dejton” optuživan je čak i za „srbofobiju” i „falsifikovanje”.

Pre no što je preuzeo dužnost u BiH, austrijski diplomata je četiri godine bio ambasador u Sloveniji. U ambasadi u Beogradu je boravio od 1982. do 1986. da bi 1992. preuzeo rukovodstvo Misije OESS-a za Rašku oblast. Posle Dejtona, Incko je bio prvi austrijski ambasador u BiH. Rođen je 1949. u Klagenfurtu, studirao je pravo i strane jezike u Gracu, s težištem na ruskom i srpskohrvatskom.