Priča o pismu sa borbene linije

U ovoj rubrici, 8. decembra o. g. objavljen je prilog arhitekte Radovana Subotića  pod naslovom „Kratka priča iz Drugog svetskog rata”, u kojoj opisuje kako su u jesen 1941. partizani, u čijim redovima je i on bio, u sadejstvu sa četnicima opsedali Kraljevo i topovima gađali nemačke položaje, i kako je potom došlo do sukoba među njima samima, što je izazvalo revolt građana Čačka. Ova priča me podsetila na događaje s početka decembra 1944. u mom rodnom selu Donjoj Kravarici u Dragačevu u kojima je jedan od učesnika bio i napred pomenuti Radovan Subotić.

U to burno vreme imao sam 11 godina. Prethodne godine u noći uoči Uskrsa četnici su, provalivši u našu kuću, ubili mog golorukog oca naočigled nas petoro dece, jer je na strani partizana  učestvovao u tim istim borbama oko Kraljeva. Nemci su se te 1944. gubeći rat, povlačili se prema Bosni, a partizani su nastupali iz pravca Kraljeva. Na brdskom vencu iznad naših kuća, Nemci su zauzeli borbeni položaj, kao bočno obezbeđenje snaga koje su se povlačile dolinom preko Požege, a partizani su nadirali iz pravca Guče. Kada smo videli njihove prve kolone koje su se kao gliste, pojavivši se iz šuma, kretale Kravaričkim poljem, bilo je jasno da ćemo se naći između dve vatre. Naša hrabra majka nikad tokom rata nije napuštala kuću, a nas četiri brata i sestra sa još nekim komšijama, krenuli smo panično u bežaniju. Ubrzo smo sreli naše oslobodioce, koji su nastupali neki u streljačkom stroju, neki u kolonama. Njihov komandir je zaustavio mog najstarijeg brata Milenka i pitao ga za položaj nemačkih snaga. Ovaj mu je rekao ono što je znao, a on ga je izdvojio i poveo sa njima da im to bliže pokaže. Na prve neprijateljske rafale, njega su otpustili, tako da se pod kišom metaka srećno izvukao . (Tada se izvukao da bi samo četiri meseca kasnije poginuo progoneći ubice svoga oca.)

Borba je trajala oko deset dana, sve dok Nemci nisu odstupili prema Bosni. Gde je u ovoj priči autor priloga u „Među nama” od 8. decembra? Odgovor je da je  Radovan Subotić, student arhitekture, tada dvadesettrogodišnjak, kao već prekaljeni borac, bio negde među tim partizanima. To mi je poznato jer smo, igrom sudbine, mnogo kasnije decenijama radili u istom arhitektonskom projektnom birou gde je on bio rukovodilac. Posedujem kopiju pisma koje je on napisao svojima u Čačku sa položaja u Donjoj Kravarici, slučajno datiranog istim danom i mesecom pod kojim je njegov prilog objavljen u „Među nama”. Navodim nekoliko stavki iz tog pisma:

„8.12.44. Donja Kravarica, Dragi moji. Ima već deset dana kako se nalazim oko Kraljeva i Čačka. Kad su me bili uhvatili četnici nalazio sam se na Deli Jovanu... Kad naiđoše partizani pa ih rasteraše, ja i još nekoliko drugova nađemo partizane, i od onda, to je bilo u septembru, nalazimo se u njihovim redovima. Prvo smo oslobodili Donji Milanovac, zajedno sa Crvenom armijom. Onda smo jedno vreme išli  sa Crvenom armijom, a vi znate kakvo je to za mene zadovoljstvo. Preko Kučeva, Majdanpeka... Paraćina, Ćuprije, dođosmo i u Kragujevac, u našu Šumadiju. Onda sam odahnuo, jer sam znao da ću jednog dana i na Čačak. Od Kraljeva preko Kaone i Rtiju dođosmo u Guču... Raspitivao sam se za vas, ali mi niko ništa nije znao reći. Verujem da ste svi zdravo i dobro...” (kraj pisma je oštećen i nečitak).

Tako je Radovan Subotić, pripadnik 25. divizije Narodnooslobodilačke vojske, boreći se protiv fašista stigao sve do Zagreba, gde je negde usput doživeo i ranjavanje čije posledice još uvek oseća. Danas, u stotoj godini života, kaže da se često pita kako je moguće da je pod punom ratnom opremom, uključiv i ruski mašingever, put od Miroča i Donjeg Milanovca, preko cele Srbije i Bosne sve do Zagreba i nazad do Sarajeva, prevalio peške.

Vasilije Brkić,
arhitekta u penziji.
Beograd