Zlatna tajna Karađorđevića

U poslednje vreme u pojedinim domaćim medijima pojavili  su se razni  tekstovi o zlatu Kraljevine Jugoslavije, odnosno zlatu koje „pripada” dinastiji Karađorđević. Navodi se da je prestolonaslednik Aleksandar angažovao jednu lobističku kuću iz Njujorka, kako bi mu pomogla da američke vlasti deblokiraju zlato Karađorđevića, koje je u trezorima američkih Federalnih rezervi još od Drugog svetskog rata. Naime, reč se o zlatu Kraljevine Jugoslavije, gde se navodno nalazi i deo ličnog zlata Karađorđevića. Napisi u medijima o zlatu često mešaju šta je imovina nekadašnje Kraljevine Jugoslavije sa onim što je bila lična imovina dinastije Karađorđevića.

Šta kažu istorijski podaci?

Uviđajući opasnost po zemlju i pre početka Drugog svetskog rata, Savet zemaljske odbrane Kraljevine Jugoslavije donosi odluku da se zlatne rezerve polako sklanjaju iz Beograda. (Podaci istoričara Miodraga Jankovića sakupljeni iz više izvora).  Prvi deo zlatnih rezervi prebačen je u Englesku, u maju 1939. godine. U Englesku je stiglo 980 sanduka u kojima se nalazilo 3.379 zlatnih poluga. Narodna banka Kraljevine Jugoslavije u Londonu je već imala 225 zlatnih poluga, pa je ta rezerva uvećana na 44.886,61 kilogram.

Prema svim raspoloživim istorijskim podacima, uoči puča 27. marta 1941, Kraljevina Jugoslavija posedovala je 84.574 kilograma čistog zlata.

Posle početka Drugog svetskog rata, kada se očekivao napad na Englesku, odlučeno je da se zlato hitno prebaci u SAD. U Njujork je iz Engleske transportovan 33.683,51 kilogram zlata. U engleskom trezoru do kraja rata je ostalo 11.203,10 kilograma. Sredinom 1940. godine organizovana su još dva transporta: zlato je povučeno iz Švajcarske i upućeno u Njujork (344 sanduka, odnosno 14.168,16 kilograma čistog zlata).

Neposredno pred bombardovanje Beograda, Narodna banka Kraljevine Jugoslavije je kod Federalnih rezervi u SAD imala 41.666 kilograma zlata (tada je jedna unca zlata – 31,103 grama vredela oko 34 američka  dolara).

Tih dana, tačnije 18. marta 1941, Narodna banka prodala je 20.002 kilograma zlata za 11.225.000 dolara, a novac je deponovan kod Brazilske banke. U trezorima u zemlji ostao je 10.703,41 kilogram: u užičkom podzemnom trezoru 9.611,30 i u Sarajevu 1.089,80 kilograma.

Zlato koje su doneli u Englesku, pučisti od 27. marta 1941 morali su da ga deponuju u Engleskoj banci. Od toga zlata isplaćivane su plate ministrima i službenicima u njihovim vladama u Londonu. Pučističke vlade imale su na raspolaganju depozit Narodne banke Kraljevine Jugoslavije u banci Federalnih rezervi u Njujorku u iznosu od 24.587.814,08 dolara. Na tom računu posle rata ostalo je neutrošeno svega 662.757,13 dolara. Oni su u emigraciji, kako je procenjeno, potrošili oko 20 miliona dolara.

Posle dugogodišnjih istraživanja Reparacione komisije posle Drugog svetskog rata, utvrđeno je da su u vlasništvu FNRJ ostala 49.033 od predratnih 84.574 kilograma monetarnog zlata.

Vlast u Vašingtonu je procenila da je konfiskovana imovina njihovih građana u Jugoslaviji vredna 17 miliona dolara. Inače, stvarna vrednost ove oduzete imovine iznosila je između tri i pet miliona dolara. Amerikanci su iz jugoslovenskog depozita od 41.666 kilograma monetarnog zlata uzeli 15.649,22 kilograma. SAD nisu tada naplatile samo imovinu koju su komunističke vlasti konfiskovale američkim građanima 1948, već i sve ono što su tokom rata, naročito poslednjih godinu-dve, slali kao pomoć (oružje, uniforme, hrana, vozila, avioni i dr.) partizanima i  Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini.

Prema tvrdnjama pojedinih domaćih istoričara (Miloša Timotijevića), zlato koje je nalazilo u trezorima Federalnih rezervi SAD, a smatrano državnom jugoslovenskom imovinom  vraćeno je Jugoslaviji 1948. Tada  su jugoslovenske vlasti potpisale dva sporazuma sa SAD. Prema prvom sporazumu, deo zlata u vrednosti od 17 miliona dolara iskorišćen je za odštetu američkim državljanima kojima je u Jugoslaviji oduzeta  imovina. Prema odredbama drugog sporazuma, SAD su deblokirale  jugoslovensko zlato u vrednosti od 47 miliona dolara, ali su po nagodbi zadržale 17 miliona dolara u zlatu, što je tada iznosilo oko 15 tona zlata. Danas bi to zlato vredelo oko 970 miliona dolara.

Ako je problem zlata Kraljevine Jugoslavije rešen 1948, i nije se postavljalo pitanje da li u američkim trezorima ima ličnog zlata srpske kraljevske porodice, navodne lobističke aktivnosti prestolonaslednika Aleksandra deluju iznenađujuće. I dok se porodica Karađorđević ne oglašava, jedan član Krunskog saveta kaže da „prvi put čuje za tako nešto... i  da bi znao da je  jedan takav proces u toku”.

Problem je što se ne zna koliko je tačno bilo ličnog zlata porodice Karađorđević. Poznato je da su  Karađorđevići  imali sopstveno zlato u privatnom vlasništvu koje nije pripadalo državi. Posle rata  jugoslovenske vlasti pravile su procenu imovine kralja Petra Drugog, ali u njihovim izveštajima ne pominje se privatno zlato Karađorđevića u SAD. Kasnije prema jednom istraživanju koje su vlasti  uradile 1953, pored ostale  imovine kralja Petra Drugog  pominje se  samo njegovo posedovanje 200 kilograma zlata u švajcarskim bankama.

Prema nekim podacima, kralj Petar Drugi Karađorđević i njegova kraljevska porodica lično su imali u vlasništvu dva najproduktivnija rudnika zlata, koji  su proizvodili značajne količine zlata – Bor i Majdanpek.

Iako su optuživani da su odneli zlato, činjenica je  da Karađorđevići nisu „pobegli  sa narodnim parama”. Kralj Petar Drugi iz Nikšića odleteo je samo  sa ličnim prtljagom, a knez Pavle sa porodicom, 27. marta 1941, takođe, samo sa ličnim prtljagom, ukrcan je u voz koji ga je odvezao u Grčku.

Ako bi američka lobistička kuća (ako se uopšte vodi postupak o zlatu) ubedila američke vlasti da zlato koje postoji u Federalnim rezervama treba da se deblokira, postavlja se pitanje da li bi Karađorđevići mogli da dokažu da je to zlato njihovo vlasništvo, a ne Kraljevine Jugoslavije.

Zato bi američke  vlasti i porodica Karađorđević trebalo da izađu u javnost i kažu o čemu se radi, kako bi se otklonila dilema da li postoji zlato kao lična imovina dinastije ili je reč o državnom blagu.

Ekonomista, naučni savetnik