Najteže parkiranje

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington, juna – Darlin Nol (53) na prečac je uvršćena u „zvezde” američke burne svakodnevice. Sudbina joj se toliko istumbala da je ubačena u udarne vesti ne samo dana nego i sezone.

Usred dramatičnog poskupljenja goriva, koje potresa svet, izabrala je da stanuje u – kolima, iz čega bi se na brzinu moglo zaključiti da je ekscentrik, inadžija, buntovnik. A zapravo je – jadnik, ali takav da simboliše novu „izgubljenu generaciju”, žrtvu kletve „dabogda imao, pa nemao”.

Sve što je stekla i što je planirala, stalo joj je u auto-prikolicu, koja je upravo napunila 30 godina, a glavno zanimanje joj je – potraga za „podesnim parkingom”.

Uslovi i način na koji parkira – najteži su koji se mogu zamisliti. Ne zato što bi, kao neki nespretni vozači u koje ona ne spada, mogla da „čukne” nečija kola ili da udari u ogradu, nego – zato što su gotovo ravni borbi za „mesto pod suncem”, za opstanak.

Nova „ilegala”

Izgubila je i posao medicinske sestre i, što je još važnije, četvorosobnu kuću, tako da joj se život sveo na prostore – iznad i za četiri točka. Žrtva je dve „nemani” koje proždiru „američki san” – povećane nezaposlenosti i krize na hipotekarnom i tržištu nekretnina, zbog kojih je ostala i bez radnog mesta i bez kuće (kad više nije mogla da otplaćuje kredit).

Nemajući više gde da se dene, kruži kolima, u kojima joj društvo prave pet njenih pasa, po Los Anđelesu, prebacujući se s jednog na drugi privremeni parking, kako bi izbegla plaćanje za duže zadržavanje, koje bi joj bilo skuplje od benzina za vožnju. Policija je goni jer u gradu nije dozvoljeno stanovanje u kolima, stanovnici pored čijih zgrada parkira dobacuju joj da je „ološ”…

Nije, ipak, usamljena. Bar ne kao fenomen.

Deo je „parking-ilegale”, neorganizovanog mnoštva zlosrećnih sudbina. Hiljada ljudi koji, ostavši bez stana, stanuju u kolima, jedinoj imovini imunoj na zaplene dobara kakve sleduju neplatišama.

Iz istraživanja Asošijeted presa proizlazi da je materijalni položaj Darlin nešto bolji nego ostalih joj sapatnika. Mesečno prima 950 dolara – u vidu potpore „mentalno oboleloj osobi”.

Dovijanja Nolove poslužila su hroničarima da naznače i manje poznatu stranu Los Anđelesa, koji se mahom identifikuje s holivudskom „fabrikom snova”. On je – kažu – „američki glavni grad – beskućnika”. 

Nadležni računaju da u njemu živi čak 73.000 beskućnika. A ankete sugerišu da oko sedam odsto od tog broja neudomljenih obitava u – automobilima.

Okolnosti su dovele i do specifičnog redefinisanja pojmova. „Za mnoge pripadnike radničke i srednje klase, kola predstavljaju prvu stanicu, na putu ka beskućništvu” – primećuje profesor prava na Univerzitetu Kalifornije i aktivista Gari Blejzi.

Teško je zamisliti veći obrt. Devalvaciji auta od znamena opšteg progresa i neizbežnog dobra, do prinudnog smeštaja (makar ranjive manjine) – niko se ovde nije nadao.

Tekuće vreme je za pamćenje, da se ne ponovi – poručuju analitičari. Amerikanac bez sopstvene kuće i sa obuzdavajućim mogućnostima kretanja, zbog poskupelog goriva, gotovo da i nije Amerikanac – dodaju. Kao ilustracije za tu tezu navode da je u krizi na pijaci nekretnina nekoliko miliona ljudi ostalo bez doma i da su ovdašnji vozači kolima prevalili oko 17 milijardi kilometara manje nego prošle godine…

Simboli krize, kao Nolova, nedavno je, ali na sasvim drugi način, postalo još nekoliko žitelja Kalifornije, koja bi, uzgred budi rečeno, bila šesta svetska ekonomska sila, kad bi bila zasebna država. Neki su putovali u Meksiko da napune rezervoare jeftinijim benzinom, neki su krali ostatke ulja za prženje u restoranima brze hrane – kako je registrovao „Star njuz” iz Severne Karoline – koje može da se preradi u gorivo za automobile, tako da mu je cena skočila za više od četiri puta.

A što se tiče kuća, oživljena je memorija na govor predsednika Džordža Buša 2002. godine u kome je istakao da „posedovanje vlastitog doma leži u srcu američkog sna”. Ali, kako konstatuje komentator „Njujork tajmsa”, otad nije povećana ta vrsta vlasništva a svi su izgledi da će biti i manja kad aktuelni predsednik ode s vlasti krajem januara 2009.

Od ideala do „doboša”

Pod naslovom „Dome, ne baš, slatki dome” – autor Pol Krugman, koji je profesor ekonomije i međunarodnih poslova na Univerzitetu Prinston, ukazuje i na neke mane statusa – kućevlasnika. Vlasti su, kaže, forsirale ideal da svaka američka porodica kupi stan, stvarajući atmosferu da je svako ko nije vlasnik svog krova nad glavom – „građanin drugog reda”. A sada se ispostavilo, smatra, da je u Americi – „previše kućevlasnika”.

U kredite za kupovinu stana upustili su desetine miliona ljudi, poneseni talasom ponuda pozajmica i računicom da će lako moći – i da otplaćuju rate i da kasnije prodaju kuću po znatno višoj ceni od one po kojoj su ga kupili. Ali, cene su pale a kamate narasle, pa je već sada oko 10 miliona novih vlasnika, precizira Krugman, u „buli”. To jest, vrednost imovine koju su stavili pod hipoteku veća im je od vrednosti pribavljenog krova nad glavom, a uz to su mnogima od njih pale prinadležnosti. Ne mogu, stoga, više da redovno plaćaju rate, a obaveze rastu i u vidu „penala”, pa je epilog – odlazak kuće „na doboš”, što će reći da vlasništvo nad njom preuzima banka i prodaje je da bi namirila potraživanja…

Ojađeni, a takvih je prošle godine bilo dva miliona domaćinstava, učestalo tuže finansijere za „nesavesno poslovanje”. U međuvremenu se privremeno smeštaju kod rođaka, prijatelja, po prihvatilištima, ili ostaju prepušteni ulici.

Takav prevrat zadesio je i Darlin Nol. Novu „junakinju našeg doba”, čiji je trenutno glavni, takođe teško ostvariv, cilj – da ne bude kažnjena i zbog nepropisnog parkiranja.