DEMOKRATIJA ZA NAFTU

Ne, ne želim u ovom trenutku da se bavim raspravama koje su u vrhu DS-a prethodile izboru novog premijera. Ponekad mi se učini da je na Bliskom istoku mirnije.

Dok nagađanja o mogućem izraelskom napadu na Iran ulaze u opasnu fazu, u „Vašington postu” je objavljen izveštaj po kome američki zvaničnici razmatraju mogućnost otvaranja interesne sekcije u Teheranu.

Mediji se svuda, tamo i ovde, koriste za puštanje probnih balona, ali odavno mi neki takav pokušaj nije izgledao smešnije od ovog. U rečenom slučaju, koji se tiče odnosa između „velike satane” i „otpadničke države”, izveštaj pokazuje da Vašington luta i smišlja nove trikove jer ne zna šta će.

SAD i Iran su diplomatske odnose prekinuli još tokom Homeinijeve islamske revolucije i krize sa taocima 1979, i od tada su postali duet nepomirljivih rivala ne samo u regionu već i na globalnoj sceni.

Iranci ne zaboravljaju da su ih Amerikanci preko Sadama Huseina uvukli u pogibeljni rat sa Irakom, da je sa američkog ratnog broda oboren iranski putnički avion, da su milijarde iranskih dolara zamrznute u SAD, da je Savet bezbednosti pod velikim pritiskom Vašingtona izglasao ekonomske sankcije Iranu.

Zar iko veruje da bi otvaranje američke misije u Teheranu moglo da prođe tek tako. Poznato je da države diplomatske odnose uspostavljaju diplomatskim kanalima ili uz pomoć treće zemlje. Tačno, Kina i Amerika su normalizovale odnose koristeći pingpong, ali Vašington i Teheran su toliko udaljeni da to neće ići preko novina. Očekivati da jedan tekst nešto dramatično promeni dokaz je koliko administracija Džordža V. Buša ne poznaje Bliski istok i mentalitet onih sa kojima se sukobljava.

Čemu bi onda mogla da služi informacija „Vašington posta” plasirana u trenutku kada Buš kaže da veruje da diplomatija može da reši pitanje iranskog nuklearnog programa i da američki saveznici, uključujući Izrael, podržavaju takav pristup?

Prvo objašnjenje je da je vašingtonska administracija uvidela da politika pritiska na Iran ne funkcioniše. Drugo je da se radi o paravanu iza koga se krije višegodišnja Bušova ambicija da promeni vlast ajatolaha u Teheranu i zameni je poslušnicima koji će se baviti „demokratijom” a njemu prepustiti naftu.

Nisam sklon da kupim prvu teoriju. Buš nije neko ko priznaje sopstvene greške. Štaviše, on bi ih umnožavao da nije Kongresa koji ga sada koči.

Pre bih rekao da administraciji više odgovara jedan drugi probni balon koji je pustio bivši američki ambasador u Ujedinjenim nacijama Džon Bolton, osvedočeni propagandista rata koji se privremeno našao u maskirnoj uniformi diplomate.

Bolton je glasonoša nezadovoljnih vašingtonskih neokonzervativaca kojima treba neko pripravan da nastavi njihovu omiljenu ratnu igru. Meta: Iran. Optužnica: Islamska Republika hoće nuklearnu bombu i „prljavim ratom“ podstiče napade na Amerikance u Iraku. Ako već Buš ne može da krene u svoj treći rat, neka Izrael napadne Iran.

Medijska igra psihološkog ratovanja se tako nastavlja jer Bolton požuruje Izraelce da krenu u akciju između novembra i januara i da ne gube vreme do inauguracije novog predsednika SAD.

Izrael ima sve razloge da spreči kontroverzni nuklearni program Irana, zemlje čiji predsednik izjavljuje da jevrejsku državu treba „zbrisati sa mape sveta“, uz obećanje da će svako ko prizna Izrael „sagoreti na vatri islamskog besa”.

Vojna opcija nije ništa novo. U opticaju je više od dve godine. Septembra 2007. tvrdilo se da su SAD spremne za istovremeni napad strateškim vazduhoplovnim snagama i krstarećim raketama na 10.000 ciljeva po Iranu. Onda su kao izvođači radova sve češće počeli da se pominju Izraelci.

Izraelska vlada nedvosmisleno poručuje da neće tolerisati nuklearni Iran. Deo vojnih i obaveštajnih eksperata požuruje ratni scenario procenjujući da je iranska nuklearna pretnja svakim danom sve opasnija i da situacija nije onakva kakva je bila 1981. kada su izraelski avioni uništili nuklerani reaktor u Iraku.

Da li je to priprema terena za napad? Nema sumnje da Izrael radi na najgorem scenariju, ali teško da iko može da kaže da će Iran svakako biti meta, što bi moglo da se zaključi iz nedavnog teksta koji je „procurio” u „Njujork tajmsu” o izraelskoj vojnoj vežbi koja je bila simulacija napada. Sve mi, ponovo, više liči na psihološki pritisak.

Izrael ne pristaje da bude pion Boltona i njemu sličnih. Josi Melman, ugledni komentator „Haareca”, tvrdi da ne samo da nema odluke o napadu, već da na tu temu nije bilo debate ni u jednom „relevantnom forumu”. Ako do toga i dođe, piše on, napada neće biti bez koordinacije sa SAD.

Pošto istorija bliskoistočnih ratova to potvrđuje, pitanje je na koju će se temu usaglašavati. Na diplomatsku, o kojoj piše „Vašington post”, ili na ratnu, o kojoj govori Bolton?

Deo enigme krije se u tome što je Izrael strateški saveznik Amerike koji sebi dopušta da ne sluša Buša iako je njegova administracija nadmašila mnoge prethodne u podršci Tel Avivu. Obnova pregovora Izraela i Sirije u Turskoj i nedavno primirje Izraela i palestinskog Hamasa, sve se to dogodilo bez američke dozvole.

Pitanje je znači da li je vlada Ehuda Olmerta pripravna za „preventivnu“ akciju. „Izraelu će odluka (o napadu) biti poslednji izbor, tek ako shvati da SAD neće napasti Iran, da iranski režim ne menja pravce svoje politike i da sankcije ne daju rezultate. Tek tada bi izraelski kabinet morao da donese jednu od najsudbonosnijih egzistencijalnih odluka u istoriji države”, piše Melman.

Pretnje Iranu pothranjuju strahove i sumnje. Problemi sa Teheranom ne tiču se samo nuklearnog programa. Oni su povod za pokušaj preoblikovanja čitavog Bliskog istoka posle svih brljotina koje je Buš počinio po Iraku stvarajući od Irana regionalnu silu – upravo ono što je pokušavao da izbegne.

Iran se čvrsto drži dva stava: prvo, da ima pravo na razvoj nuklearne tehnologije, uveravajući da je program mirnodopski i, drugo, da „neprijatelji” nikada neće uspeti da ga zaustave i da će, ako zatreba, odgovoriti raketnim udarom na Izrael i na američke baze po regionu i zatvaranjem prolaza Hormuz kojim ide trgovina 40 odsto svetske nafte.

Kada bi držala vodu, vest o diplomatskom približavanju Vašingtona i Teherana bila bi senzacija. Ali nije, i u dogledno vreme neće biti. U pravu je iranski kolumnista Hasan Hanizadeh koji piše: „Nedavni izveštaj ‘Vašington posta’ je samo medijska šala, deo još jedne propagandne kampanje čiji je cilj da javno mnjenje okrene protiv Irana”.