Strah od različitog

Pisac i da hoće, van nacionalnog ne može. A to što mu se nameće da može da bude samo nacionalni ili kosmopolitski autor, direktno je preneseno iz političkog života: pa, zar u njemu još uvek nemamo podelu na patriote i izdajnike? To je naravno primitivno shvatanje individualnog, kao i prava na izbor, kaže za naš list poznati književnik Vladislav Bajac povodom svog najnovijeg romana „Hamam Balkanija” (izdavač beogradski „Arhipelag”).

Ovo zahtevno delo, vešti spoj romansijerskog i esejistike, kroz dve paralelne priče – o vremenu Mehmed-paše Sokolovića, i o našem – navodi na ozbiljna razmišljanja o problemu identiteta, i o pogrešnom shvatanju nacionalnog i kosmpolitskog. Niz priča o poznatim ličnostima iz sveta i kod nas daje Bajčevom romanu posebnu draž.

Vaš junak strepi da će biti označen kao anacionalni pisac. Šta nekog čini nacionalnim: topografija, jezik, vera...? Ili – nešto drugo?

Junakova strepnja (a ne zaboravimo, ovde su svi likovi izmišljeni, pa čak i njihova imena) bazirana je na devijantnom shvatanju nacionalnog. On se zapravo brani od nepotrebnog jer ne razume da bi mogao biti kritikovan za nešto što ne postoji: nacionalno nije parola, fraza, floskula koja se usput kao kamenčić za sobom svako malo ispušta kako bi se obeležio put. Onako, za svaki slučaj, kada se bude vraćalo nazad. Postojanje porekla tla i jezika već su dovoljni da se pripada.

Koji bi, onda, strah pisca bio veći: da ga optuže da ne koristi nacionalne teme ili da one nisu prepoznate, pročitane u njegovom delu? Zašto se nacionalno i kosmopolitsko najčešće shvata kao antagonizam?

Pa, ne znam šta je gore. Prvo je pogrešna postavka gledanja na književno delo, a drugo je dokaz nesposobnosti književnog učitavanja. U oba slučaja reč je o prostoj površnosti. A opet, svako isticanje nečeg podrazumevajućeg, kakvo je na primer posedovanje patriotizma, sasvim je neukusno i nepotrebno. Iskustvo nas je valjda i konačno naučilo: oni koji su u tome najglasniji ti su i najsumnjiviji. Spoj nacionalnog i kosmopolitskog (ne političkog nacionalizma i ne ispraznog mondijalizma) idealna je formula za napredak, za očuvanje svog i usvajanje (ne osvajanje) tuđeg. Od ovih međusobno suštinski nadopunjujućih elemenata iz nečistih namera često se gradi lažna slika o njihovom raskolu.

Glavni lik knjige koju piše Vaš junak, Mehmed-paša Sokolović, mogao je kao poturčeni Srbin, biti čovek bez identiteta, ili čovek sa dva identiteta. Izabrao je da bude, čini se, mudar spoj različitosti koja ne ruši već gradi?

Iako nisam pisao takozvani roman s tezom, imao sam pred sobom neke teze. Jedna od njih je bilo moje verovanje da je (bilo) moguće živeti dva identiteta istovremeno. Ali ne u hipokriziji, laži, licemerju već otvoreno, bez osećaja da se nešto izneverava ili izdaje. Takav život naravno gradi jedan komplikovan identitet, ali koji kod nekih ljudi stvara pozitivne porive od kojih svi imaju koristi. No, kod nekih stvara suprotne porive. „Moji” to jest istorijski junaci u knjizi pripadaju ovoj prvoj vrsti. Zato je tu, kao ogledalo, Mimar Sinan, pravoslavni Grk takođe preveren u islam, najveći graditelj Osmanske imperije koji i svojim zanatom pojačava tu tezu o zidanju a ne rušenju.

I Vaš se pisac, nizom primera –- od Džojsa do Genisa, Pamuka i V. B. (dvojice pisaca sa kojima vodi razgovore) bori za pravo na različitost identiteta koja ne poništava nacionalno. Naprotiv...

Sva je sreća da su u prošlosti postojali, a da i u sadašnjosti postoje ljudi koji to mogu da potvrde svojim životima te da sva težina stavova ne padne na leđa pisca. Zar lik po imenu A. Genis nije svojevremeno morao da „ode iz svog jezika kako bi na njemu, u tuđini, mogao da piše?” Šta ćete apsurdnije?

Ipak, šta čini identitet, a šta ga razgrađuje?

Bojim se da ni čitave studije nisu dovoljno jasno odgovorile na ovo nezahvalno pitanje. U knjizi pokušavam da identitet predstavim jednovremeno kao zbir osobenosti koje lični ili nacionalni identitet razlikuju od svih drugih ali i kao zbir koji udružuje sličnosti među razlikama. Kod identiteta igra je u istovremenom priznavanju i poštovanju istosti i različitosti. Razgrađuje ga provincijski, gubitnički duh, ksenofobija i mržnja prema drugome.

Treba, dakle, ostati svoj, odbraniti se od manipulacije, mitomanije, zloupotrebe mitologije? Kolika je odgovornost intelektualca u tome?

Mislim da bi, recimo, izučavanje istorije, naročito regionalne – zbog suseda koje svi imamo oko sebe, valjalo (kao što se već počelo sporadično činiti) tumačiti iz uglova istoriografija svih pojedinačnih nacija i naći joj zajedničke imenitelje uz slobodu zadržavanja lokalnog, pojedinačnog viđenja istih događaja ili tema. Mislim da bi uporedni pokazatelji otkrili da istorije svih nacija pate od sličnih, ako ne i istih dečijih bolesti. Ali njihovo iznošenje na videlo, upoređivanje i hrabrost da se koriguju, umnogome bi pomoglo da sutra živimo u boljem svetu.

Kroz delo Mehmed-paše Sokolovića dajete i primer konstruktivnog odnosa prema zavičaju. Budući da Vaš junak dotiče i savremenu srpsku istoriju, i Kosovo, naravno, koje su greške koje smo činili u odnosu na ključne trenutke te istorije?

Mehmed-pašin „ideološki”, verski, civilizacijski paralelizam lekovit je za istoriju. Rekao bih da je time, recimo, u surovu stvarnost uveo na velika vrata pojam diplomatije (kao uostalom i srpski jezik kao zvaničan diplomatski jezik). Uz obnovu Pećke patrijaršije jednovremeno je odlazio na hadžiluke, za patrijarhe Srpske pravoslavne crkve i beglerbegove pokrajine Osmanske imperije istovremeno je, dakle – na obe strane, postavljao članove porodice Sokolović... I upravo je on taj koji je, posle strašnog poraza Osmanskog carstva u Lepantskoj bici od strane hrišćanske koalicije, a na vrhuncu moći ove imperije, izvukao sultana Sulejmana iz najdublje depresije i izgradio potpuno novu pomorsku flotu u rekordnom roku. Spasao je državu od propasti jer je u najvećoj snazi pokazala svoju slabost – bivajući ohola! Zato je i bila kažnjena: kada je mislila da je nedodirljiva, ona je pala na kolena. Ali je zahvaljujući njemu brzo i ustala. Možda je taj duh svakovrsne vere zafalio kod poraza na Kosovu polju. Ovu osmansku oholost videli smo i kod Srba u novijoj istoriji. Nije nam koristila. Da smo i tada (kao i sada) malo mudrije, a zašto ne i – lukavije upotrebljavali diplomatiju umesto oružja, verovatno bismo bolje prošli. I eto, opet smo kod zidanja i rušenja.

Vi i kažete da „neki tragovi koje ostavljamo za sobom moraju imati dublji smisao ili ozbiljniju poruku od većine drugih”. Kakve tragove ostavljamo generacijama posle nas?

Osim, nažalost, krvavih tragova, ostavljamo iza sebe i patetiku od suza i znoja. A to je oličenje potpuno epske politike i poetike. Valjalo bi da uđemo u period lirike. U njoj će se naći mesta i za nežnije reči. Moderan život je i te kako i to.