Kompromis sa đavolom

BIO JE TO SPEKTAKL ZA TV KAMERE, ali njegov značaj nije samo simboličan. Predstava rušenja rashladnog tornja u severnokorejskom nuklearnom kompleksu Jongbun, u petak je obišla ceo svet, pokazavši tom istom svetu nekoliko stvari. Prva je saznanje da se može pregovarati i da je kompromis moguć i tamo gde je smatran sasvim neizglednim. Druga je iskustvo da su multilateralna ubeđivanja svrsishodnija od unilateralnih konfrontacija. I treće je potvrda stare mudrosti po kojoj se nešto mora dati da bi se za uzvrat nešto dobilo.

Dakle, Severna Koreja je praktično pokazala da je odustala od svog nuklearnog programa. Mnogo sumnji je još doduše ostalo, ali problem se, ipak, skida s dnevnog reda. Neki kažu da je ovo pobeda Džordža Buša, a drugi su skloniji tumačenju po kojem je ovo trijumf Kim Džong Ila. Istina je, kao i uvek, u sredini: obojica su i dobitnici i gubitnici.

Buš je ovim malkice popravio svoj nezavidni spoljnopolitički saldo uoči skorog odlaska u istoriju. Kim Džong Il je pak svojoj zemlji obezbedio status „normalne” nacije, sa kojom se može zakonito trgovati i opravdano joj pomagati. Ali na tasu terazija koji je otišao dole je, između ostalog, i pitanje zašto se pregovorima umesto pretnjama nije pristupilo ranije? Pre nego što je Severna Koreja napravila i 2006. uspešno isprobala svoju atomsku bombu?

Severnokorejski režim oličen u „dragom vođi” Kim Džong Ilu je isposlovao da bude ispisan sa liste terorističkih zemalja, ali još ostaje da se proveri u kolikoj meri promena njegove dlake je i početak menjanja njegove ćudi. Ima tu dosta razloga za nevericu, ali miru treba dati šansu. I kompromis sa đavolom je kompromis – pogotovo ako njegova đavolska svojstva i nisu bila baš onakva kakvim su predstavljana...

NAFTA JE OPET UZLETELA: u petak je probila 140 dolara, dajući time novu uverljivost prognozi da bi mogla da se vine i do fantastičnih 200 dolara za barel. Povod je i ovoga puta bio uobičajeni koktel neodmerenih izjava i nepromišljenih reakcija, na koje trgovci i špekulanti reaguju brzinom munje.

Nafta od sto dolara koja je sve zgražavala početkom godine, sada se čini kao idilična prošlost, a ona od 200 kao sumorna, ali sasvim izvesna budućnost. A sadašnjost je da je svetska energetska kriza sasvim opipljiva, kao i da svet 2008. doživljava treći „naftni šok”, posle uspešno savladana prva dva energetska udara na Bliskom istoku, onog iz 1973. izazvanog arapskim naftnim embargom, i onog iz 1979, posle islamske revolucije u Iranu. Podsetimo se: 1973. cena nafte je učetvorostručena na oko 12 dolara za barel (stara dobra vremena), a tokom iranskog preokreta skok je iznosio 150 odsto – barel je u proseku plaćan 32 dolara.

Između pređašnjih i sadašnjeg šoka razlike nisu, međutim, samo u svoti koju treba odbrojati za svako naftno bure, već u nečem mnogo važnijem: iz ovog se neće izaći. Da li je, sa geološkog stanovišta, dostignut takozvani „vrh nafte” – onaj, već dugo najavljivani momenat u kome je proizvodnja dostigla maksimum, da bi potom nezaustavljivo počela da opada, nije pri tom najvažnije: bitnija je realnost da je potražnja veća od ponude, i da će tako i ostati.

Nafta je teška droga savremene civilizacije i sve su učestaliji i verodostojniji pozivi i uveravanja da „skidanje” mora da počne što pre. Ono neće biti lako, bar u početku, ali izgleda da je neizbežno.

BIL GEJTS SE IZLOGOVAO iz Majkrosofta prošlog petka, označivši time zvaničan kraj jedne briljantne karijere koja ga je učinila najbogatijim čovekom planete – i promenila svet.

Posle 33 godine za kormilom korporacije koja je počela u jednoj garaži, kao i mnoga čuda informatičke ere, Gejts (52) okreće se drugim izazovima. Glavna preokupacija će mu ubuduće biti kako da razdeli svoje basnoslovno bogatstvo (i još tridesetak milijardi dolara svog kolege po veličini bankovnog konta Vorena Bafeta). Dakle, od softvera se okreće filantropiji i zemljama i ljudima koji nisu imali sreće da iskuse blagodeti kompjutera.

Odlazak je, istina, već dugo u najavi, a nesumnjivo je i to da se Gejts provlači na vreme. Pragmatičan, kao i uvek, ocenio je da je njegova vizija – onoliko koliko je dosezala – obistinjena ili potrošena, zavisno već iz kog ugla se gleda.

Ostavlja i dalje jednu od najmoćnijih korporacija sveta, koja je u poslednjih 12 meseci prihodovala 60 milijardi dolara, od čega će joj ostati profit od čak 17 milijardi, planetarnu korporaciju sa 90.000 zaposlenih, ali i koncern čija je prošlost sjajnija od njegove budućnosti. Gejts i Majkrosoft su, naime, oličenje ere personalnih računara, njegovo proročanstvo „kompjutera u svakoj kući”, koje je možda nekima izgledalo kao utopija na početku sedamdesetih, odavno je stvarnost.

Ali Pi-Si era je morala da tron prepusti internetu. „Personalni kompjuter” je danas gotovo neupotrebljiv, ako nije povezan sa milijardu drugih. A u ovoj novoj igri Majkrosoft nije više glavni – to je sada Gugl. „Vindouz” i „ofis” će još zadugo biti alatke bez kojih ne možemo, ali Majkrosoft već deceniju nije izbacio ništa revolucionarno novo. Neće, naravno, propasti, a Gejts je s pravom procenio da će traganje za novom srećom biti efikasnije bez njega.