Uoči stogodišnjica smrti vojvode Mišića

„Srećan ti put, bubice moja”, ovim je rečima brižna majka Anđelija otpratila svog najmlađeg sina Živojina na više škole u Kragujevcu, i ne sanjajući da će jednog dana njen „Žuća” (kako su ga iz milošta zvali roditelji) postati srpski Leonida i najhrabriji srpski vojvoda u istoriji srpskog vojevanja.

Svoju vojnu karijeru započeo je u Artiljerijskoj oficirskoj školi  koju je završio tek posle srpsko-turskih ratova (1876–1878)  gde se kao vojnik-borac istakao i pokazao u bici kod Adrovca (1876), komandujući Kolubarskim bataljonom Valjevske brigade druge klase.

Ni ostali srpski ratovi za oslobođenje ga nisu mimoišli i svoje ratničko znanje iskovao je direktno na bojnom poprištu braneći otadžbinu od raznih agresora. Zbog svoje preke naravi, ali iskreno poštene i istinoljubive, nije nikad bio u milosti režima  (jer je sa gnušanjem gledao na ulizice, karijeriste i kukavice), pa je zbog toga tek 1888.  godine postao kandidat za generalštabnu struku, pa će postati generalštabni major i počasni ađutant kralja Aleksandra Obrenovića.

Posle Majskog prevrata 1903. godine nepravedno je penzionisan, iako se nije zanimao za politiku, ali su ga zbog Aneksione krize  1908.  godine (kada se zaoštrila vojnp-politička situacija sa Austrougarskom) ponovo reaktivirali i postavili za zamenika načelnika glavnog generalštaba. Tada je zajedno sa Vojvodom Putnikom radio na reorganizaciji, naoružavanju i pripremanju srpske vojske za rat protiv Turske, kao i na razradi planova za odbranu protiv austrougarske agresije. Uspešno je vodio srpsku vojsku kroz balkanske ratove , i posle završetka Kumanovske bitke 1912. godine unapređen je u čin generala.

Proslavio se u velikoj Kolubarskoj bici (1914) gde je pokazao talenat vojnog stratega u rangu Cezara, Hanibala ili, još bolje, Napoleona i Suvorova.

Poznate su njegove reči upućene štapskim oficirima i vojnicima kada je od generala Petra Bojovića preuzeo komandu nad Prvom srpskom armijom (koju mu je poverio načelnik srpske armije vojvoda Radomir Putnik , jer je čvrsto verovao u sposobnost, hrabrost i patriotizam ovog oficira):

„Vidite, na osnovu  ratnog iskustva i ratne strategije, i sa najdubljim opravdanjem rečeno je da komandant koji u odbrani ne razmišlja o protivnapadu, ne treba da očekuje drugačiji ishod osim poraza. Drugim rečima, u zamisli odbrane, protivnapad je njen završni, najsjajniji deo. A to će biti ,i naš cilj – odlučni protivnapad do konačne pobede. O ovome nećemo raspravljati, već ćemo to nepokolebljivo ostvariti..”

I tako je bilo, Prva armija je 3. 12. 1914 godine (posle zasluženog odmora, i popune u ljudstvu i municije) prešla u kontranapad pravcem Povlen–Valjevo–Kolubara, uz sadejstvo ostale tri srpske armije. Ovakvim raspletom situacije ne samo da je bila iznenađena Vrhovna srpska komanda, nego i 16. korpus Poćerekove Šeste austrougarske armije, koja se u paničnom bekstvu povlačila prema Lajkovcu, Lazarevcu i Obrenovcu. Već 13. 12. 1914 godine naše srpske trupe su izbile na obale Save i Dunava, počistivši od poslednjih ostataka (čuvene po zlu za srpski narod) poznatu Šestu armiju i njenu Vražiju diviziju.

Po završetku bitke načelnik štaba austrougarske Vrhovne komande Franc Konrad je izjavio da ih je general Živojin Mišić u svakom visu vojne taktike, strategije i doktrine u punom smislu nadmudrio i zasluženo pobedio. Za tu najveću pobedu Srpske vojske u Prvom svetskom ratu, a i šire u istoriji srpskog vojevanja, Živojin Mišić  je dobio titulu vojvode kao najveće odlikovanje i priznanje srpskom vojniku.

Miomir Garašanin,
Beograd