ŠERIF DIVLjEG ISTOKA

Mandatar Mirko Cvetković je iz duboke senke došao na sam vrh izvršne vlasti. Možda je on zaista iznuđeno rešenje, simbol nekakvog kompromisa i poslednja odbrana Borisa Tadića pred pritiscima partijskih frakcija. Analize političke čaršije pokazuju da je bilo boljih rešenja i kandidata sa više dinamike i energije.

Ali, to bi mogli da budu samo prividi, jer još niko nije proverio šta „novi Pašić“ može kao premijer i gde se, u stvari, krije njegova prava vrednost. Možda upravo u budističkoj uzdržanosti i prirodnoj skromnosti. Ionako će se Srbija još dugo oporavljati od zaumne hiperaktivnosti nekih ministara u odlasku.

Za koji dan, Tadić i Dačić će potpisati koalicioni dogovor i nekakvu deklaraciju o političkom pomirenju. Neće valjda taj papir da bude shvaćen kao velikodušni oprost za deo grešne istorije SPS. Ali, moglo bi da se stigne do formulacije u stilu „Opraštamo, prihvatamo. Ne zaboravljamo, idemo dalje“!

Svako ima pravo na grešku, ali ne i na čuvanje pogubnih brljotina kao spomenika. Verica Barać kaže da je nova vlada poraz vodećih ideja od 5. oktobra 2000. Danas više i ne znamo gde su sve te ideje nestale i ko ih je od nedostojnih istorijskih trudbenika nosio kao barjak, a ko odbacio.

Može biti da to nije ono što smo čekali, ali i gubici se moraju stepenovati. Mnogo veći poraz je preobražaj Koštunice – pobednika u Šešeljevog saveznika. To nije poraz V.K., njemu je sada ionako svejedno, nego svih koji su mu 24. septembra 2000. dali glas, verujući badava da je on lider promena.

Nije izvesna mogućnost da SPS ponovo bude „na svom terenu“, kako strepi Baraćeva, jer bi to značilo punu restauraciju starog sistema. A to, naravno, više nije moguće. Ali, Dačić kao vicepremijer i ministar policije, e, to je već samo po sebi vrlo zanimljivo rešenje.

Ljubitelji tradicionalne moći misle da je policija simbol prave vlasti. Ministar policije je čovek „čvrste ruke“ i u ambijentu liberalizma. Slobin čovek se vraća u ministarstvo sile osam godina kasnije. Pre njega, tamo je bio Vlajko Stojiljković, važna ličnost s druge strane prevrata. On je uzalud, uz pomoć Pavkovića i suzavca, tražio rešenje kako da zaustavi milion ljudi.

Akt pomirenja će možda skinuti hipoteku sa SPS-a povodom nasilja nad narodom. Oprostiti se može, ali zaboraviti ne. Takva je amnestija nasušno potrebna Dačiću da bi mogao da krene u policijski posao svež i bez griže savesti. U hipotetičkoj pobuni naroda protiv (ove) vlasti, izvesno je da bi se Ivica teško snašao, naprosto ne bi mogao da zna koji su „naši“ a koji „njihovi“, jer bi svi bili na sve strane.

No, takvih se raspleta valjda ne treba bojati, narod je već potrošio svoje pobunjeničke impulse. Potreban mu je malo bolji i spokojniji život, pa ma ko to omogućio. Ali, pre toga, mora se mnogo poraditi na bezbednosti glasača-podanika.  

U javnosti je stvorena slika o ministru-uzoru, koji je, navodno, bio na putu da razori razgranatu srpsku mafiju. Taj čovek je Dragan Jočić. Zaista, policija je pod njegovom šakom pohapsila mnoge gazde podzemlja, ali im u suštini ništa nije mogla. Skoro da nema sudskih epiloga takvih akcija. I to je svakako rezultat nagodbe političkog i realnog podzemlja. I očajnog stanja u srpskom pravosuđu, koje dodatno razgrađuju sujeta, korupcija i trula solidarnost. Iz ovog određenja izuzimaju se sve časne sudije.

Naravno da je agilnost u borbi protiv srpske „koza nostre“ za svaku pohvalu. Ali, u tome je bilo više vladajućeg agitpropa od iskrene namere da se zlo počupa iz žila. Svaka policijska grupa za hapšenje vukla je za sobom televizijsku ekipu. Svoju sposobnost pokazali su i hapšenjem Dragana Džajića, koga država duže drži u zatvoru nego mnoge opake razbojnike.

Građanin Srbije se oseća jadno, poniženo i nespokojno. Njegova bezbednost je na granici očaja. Onaj ko nije državni činovnik, ili nema para da plati svoju gorilsku pratnju, ostaje bez zaštite i dostojanstva.

U saobraćaju divljaju pijanci, narkomani, psihopate i drugi bolesnici. Svi oni uglavnom imaju dozvole, koje znače veću opasnost od dopuštenja da se nosi kratka cev. Mnogi od njih spremni su da pucaju ako ih opomenete zbog ludačkog prostaštva.

Nema razloga da se govori o velikim temama, ako na srpskim ulicama vlada strah. U udesima se gine kao u ratu, a srpska policija je blagonaklona samo prema onima koji razaraju ovako rovitu srpsku civilizaciju.

Novi šerif dolazi iz starog filma. Više nas ništa ne može iznenaditi, mada, ko bi ga znao. Ne znam, pročitaću još jednom onaj intervju Verice Barać.