Nit jednog leta

„Ma kakva da je lepota njihovih cipela, ljudi koji ne žele da pogled spuste na neko lice, ili na neki ambijent, imaju nešto bolesno u sebi” (Fransoaz Sagan, „Četiri strane srca”).

Pred nastupajuće praznike, pred čitaocima je beleška o nečemu apsolutno drugačijem, suprotnom od onoga što nam se dešava ili se nedavno dešavalo ove (ovih) godina. Jer u sledujućoj pričici nema ni ratova, ni pandemija, ni maski, dezinfekcionih sredstava ni preporučene socijalne distance, ni vakcina, ni zatvorenih državnih granica, ni „policijskog časa” i karantina, ni diplomatskih skandala, a ni olujnih vetruština, ni zagađenja vazduha, ni mrvice mržnje. Nema ni primisli o nasilju, bahatosti, a ni o vlasti i politici, o pohlepi, još manje o bilo kakvoj laži, manipulaciji, prevari. Pokušaću, naime, da skiciram nostalgični kamenčić mozaika o sićušnom a dragocenom parčetu jednog mog davnog leta, već dobrano odmakle druge polovine osamdesetih godina na Jadranu. Smisao i svrha tekućeg napisa je da nam u dane, nedelje, pa i mesece koji dolaze bar a trenutak „skrene misli” na lêpo, na vedrinu i toplinu, na sunce, more, pesak i bezbrižnost. I na još ponešto, držim mnogo važnije i u sećanju trajnije: na pristojne i prisne ljudske odnose, na makar nagoveštaje ljubavi i romantike, pozitivnog nemira koji motiviše na nirvanu. Da nas ohrabri na nadanje, na viziju, na trud oko malih ugađanja sebi koja nikome nipošto neće škoditi. I na pažnju prema drugima koja će i nama predstavljati zadovoljstvo. Na skromna podvižništva i radost življenja. A ne na iracionalno, ali ni na puko pragmatično delanje.

Te godine odoh na ostrvski odmor u jedno živopisno turističko mesto čije je ime slovno donekle slično njenom. (Ujedno, njeno je  „izvedeno” iz vrste zimzelenog drveta!). Asocira – a i ličnost njenu takvu u sebi i dan-danas nosim – na plemenitost, otmenost, na kraljevsko držanje. Elem, krenuo sam sâm – a Beograd ostade tog avgusta osetno pust i znatno raskopan – ali ne bejah usamljen. Uz zanimljivu knjigu i nadu da ću nju u dogledno vreme možda opet u prestonici povremeno viđati. Inače, čarobna devojka je gotovo u isto vreme letovala sa svojim najboljim prijateljem (sic!) na jednom drugom, prilično udaljenom ostrvu od onog gde desetak dana nameravah da obitavam. Onako uzgred, dariva me tim podatkom pred put – u kontekstu tek našeg manje-više „tankog” poznanstva, s tragovima narastajućeg poverenja i, činilo mi se, blagih simpatija i obostrane naklonosti. Inače, tokom tog boravka na moru prvi put stekoh preosetljivost na sunčevu svetlost. Koja me od tada – bar ona, ta alergija – nikada nije napustila. A biće da je posredi bio i nekakav „okidač” za plan koji mi se jednog predvečerja u glavi rodio?! Reših tako da na par dana „skoknem” do Visa, tačnije do Komiže. Do nje, nenajavljen. Maštao sam o malo zajedničkih morskih kupanja, obeda i čavrljanja, o pogledima koji znače – ako do J. uopšte dospem, budući da sam smatrao neumesnim da za tačnu adresu boravišta nju unapred pitam.

Naredne zore zaplovih morem kao na krilima, da bih (pri)stigao na odredište tek u suton, nakon dva brodsko-trajektna presedanja. „Zgrabih” sobu u jedinom hotelu najpre samo za jednu noć, a onda jedva za još jednu. Nisam uspeo da pronađem „moju” brinetu te prve večeri. Tek sutradan, pred podne ugledah je na plaži, uzdrhtao i zadihan – i skoro da je jedva poznadoh, onako diskretno osunčanu – kraj jednog, ispostavilo se krajnje predusretljivog, lepo vaspitanog i dragog mladića. Pomalo zbunjenog mojom iznenadnom posetom. A ona, blistava, oprezna i fina, prijatna, dražesna i odmerena, besprekorno delikatna i božanstveno elegantna, skladna, i u svakom pogledu magična. Docnije saznadoh da je naročito sklona stranim jezicima, književnosti i umetnosti, čak i da je „tkanju” divnih pesama vična. A u sebi, od onomad, zauvek čuvam nekoliko naših plivanja i ronjenja, zanimljive razgovore, sitna zadirkivanja, šale i anegdote, pa nekakve brzinske sendviče, onda kasnije večernje, najukusnije ikada sardele u maslinovom ulju sa sirom i vinom, raspoloženje i atmosferu iz bajke – na koncu, šetnja lungo mare, bonaca, zalazak sunca na žalu, rečito ćutanje na klupi, sjaj i treptaj dragulja u njenom oku, i pretponoćne partije remija u troje. Poljupci u obraz(e) za moj srećan put i za njen ostatak letovanja i povratak kući. Otisnuo sam se nazad već odmah (s) jutrom, na talasima duhovne i emotivne ispunjenosti i zamaha. Dva puna dana „ljuljajućeg” morskog špartanja zarad onog jednog iz snova vredelo je neprocenjivo. U mislima i sa željom za ponovni susret „raspleta” u Beogradu. Da ne dužim: tâ jesen, zima, proleće i dobar komad leta sledeće godine  – rajske idile u dvoje – behu prekrasni, nezaboravno bogati i slatki. A brzo minuše kao i sve što takvo biva, relativno kratki. U omaž Nama sâmima, kao epilog, sastavih svežanj rima naslovljen njenim imenom. No, tô je već neka druga stranica.

Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu