Život nema rikverc

I da hoću, ne mogu u Parizu opet da vidim pozorišni komad u dva čina od Semjuela Beketa „En attendant Godot” (Čekajući Godoa). Virus korona. Pozorišta „u leru”. Bioskopi. Kultura. Sve je u „leru”. Lepo je čitati dobru knjigu u ove okrutne pandemijske dane. Ne moraju to biti klasici iz školske lektire. Ima na desetine novih pisaca koji izvrsno pišu. Pa ipak, francuskog Balzaka najtoplije preporučujem. Veliki, Onore de Balzak! Ali, šta mu je trebalo pa da se upusti u avanturu i kupi štampariju? U tesnoj ulici Viskonti. U šestom pariskom kvartu. Elem, podigao Balzak silne kredite. Zadužio se do grla. Novac od pisanja knjiga ne bi mu dovoljan za život. Kako i da bude kad je živeo na velikoj nozi. Da stvar po Balzaka bude još gora i žene su ga volele. Sa štamparijom Balzak napravi dug od današnjih trista hiljada evra.

Nije birao. Štampao bi sve što mu je moglo doneti novac. Od prospekata, do knjiga. Plašeći se da ga ne otkriju bankarski poverioci, sklonio se u jednu prizemnu kuću koju mu je ustupio njegov prijatelj. Bi to kuća u ulici Renuar s pogledom na Ajfelovu kulu. U šesnaestom pariskom kvartu, Pasi. Živeo je tu pod pseudonimom – Breunjol. Pisao je samo noću. Iz straha da bi poverioci mogli nanjušiti gde stanuje. Ipak, saznali su. I, šta bi? Čim bi se poverioci pojavili pred glomaznim drvenim vratima njegove kuće – Balzak bi pobegao! Nestao bi kroz drugi izlaz iz kuće, našavši se u uskoj uličici Berton. Ova uličica se sa njene desne strane graniči sa bivšim imanjem tada najpoznatije princeze u kvartu Pasi, čije puno ime bi Marie-Thérese-Louise de Savoie-Carignan, princesse de Lamballe. Rečca „de” je ovde jako važna. Govori o aristokratskom poreklu. Na princezinom imanju od nekoliko hektara beše „hôtel particulier” (gospodska kuća) u kojem je živela. Sad je tu ambasada Turske.

Balzakov problem ne bi samo štamparija. Imao je on, kako rekosmo, i velikih ljubavnih problema. Volele su ga mnoge žene. Ponajviše zbog njegove literature i stila pisanja. A, on? Samo jednu je voleo. Ukrajinsku groficu Evelinu Hansku. Sedamnaest godina joj se udvarao. Putovao iz Pariza za Saint-Pétersbourg da je vidi. Njen muž grof Hanski 1841. godine umre. Hanska, najzad bi slobodna. Balzak brodom iz Londona stiže u Saint-Pétersbourg. Beše kod grofice Hanske sedam sedmica. Bila ona Balzaku obećala da će se za njega udati i – predomislila se. Pa, ti sad vidi kakve su žene... Zavlačila ga jadnog! Šta će biti drugo? Mislila je Hanska pre svega na svoje bogatstvo i svoja dobra u Rusiji. Tek 1850. godine, dakle devet godina nakon smrti muža, udade se za Balzaka.  I to kad on beše već star i bolestan. Nekoliko meseci posle – Balzak umre... Jednostrana ljubav. Bezbeli, saznala Hanska da se Balzak uvalio u dugove. Ali, što se onda ipak udade za njega? Zbilja, ništa, ne kapiram. A, vi? No, pustimo na miru Balzaka.

Šta ćemo mi sa koronom i vakcinom? Čekam da me vakcinišu. Samo, kad ću u Parizu doći na red? I da li ću dobiti onu istu vakcinu kojom su vakcinisani danska kraljica i papa Franjo? Verujem da su sve vakcine protiv virusa korona dobre. I vakcine što nam dolaze sa istoka, kao i one sa zapada. Pa, ipak, ovde na zapadu slabe su šanse da me vakcinišu ruskom vakcinom „sputnjik v”. Naravno da sve to nema blage veze sa Gagarinom. Nego, sa politikom. I, naročito, finansijskim kolačem svetskih farmaceutskih kompanija. U ovim depresivnim korona danima i noćima, ima nešto što je bolje od knjige da nam podigne moral. Da živnemo. Da zaboravimo makar na tren na prisustvo korone. Šta to? Muzika! Džez.  Erik Klepton. Majls Dejvis i njegov ce-de „Kajnd of blu”. Na ovom albumu naći ćete „So What”. Potražite na „Jutjubu” njegovu melodiju „Ascenseur pour l'échafaud” (Lift za skele) iz istoimenog filma u kojem je igrala slavna francuska glumica Žana Moro. Ona, Žana Moro beše predsednica kanskog žirija 1995. godine. I Emiru Kusturici dodeli Zlatnu palmu za njegov film „Andergraund” (Podzemlje). Kad završite sa Majls Dejvisom pređite na sjajnog gitaristu Erika Kleptona. Poslušajte „Layla” i „I Shot The Sheriff”. Mišljenja sam da je najbolje izdanje Erika  Kleptona, ono, mladalačko. Njegova sjajna grupa „Cream”. Melodije „Sunshine Of Your Love” i „White Room”. Sećam se da je veliki gitarista Erik Klepton bio poželeo da se susretne sa Goranom Bregovićem. Susreli su se. Kopka me, kakav bi muzički ishod tog susreta? Ako Majls Dejvis i Erik Klepton ne učine da zaboravite na prisustvo virusa korona pređite na – Zdravka Čolića. Odlično je – od Čolića je! Nikad i niko u našoj zabavnoj muzici nije spomenuo toliko devojaka kao on. Emili, Julija, Esma, Anđela, Lili, Ruška, Hélène Marie. Na koronu ćete zaboraviti slušajući „Sinoć nisi bila tu”, „Živiš u oblacima mala”, „Ako priđeš bliže”, „Ti si mi u krvi”… Više od dvesta melodija jednog od najboljih, najzgodnijih i najpametnijih tenora zabavne muzike na evropskom kontinentu. Uz muziku, uspeo je Čola i da diplomira na Ekonomskom fakultetu sarajevskog univerziteta. Čola, sarajevsko dete. Sa Grbavice. Iz Zagrebačke ulice. Stanovao je u blizini Šumarskog fakulteta. U maju ove godine Čola slavi – „okrugli rođendan” (rođen 30. maja 1951. godine u Sarajevu). Neki dan naleteh na melodiju „Što si prepotentna”. Čola za nju napisa muziku. Imate je na „Jutjubu”. Brega, sa gitarom. Čola, peva. Kornelije Kovač koji je svoje prve muzičke korake napravio u sarajevskoj pop-školi (Indeksi) je za orguljama. Sva trojica mladi. K'o rosa. Ako vam ni to ne pomogne da zaboravite na koronu, pogledajte Čolića isto na „Jutjubu” s pesmom „Zar se nismo shvatili”. Reklamni spot snimljen između belih vila sa bazenima. Na magičnom grčkom ostrvu Santorini. Nakon ove pesme, Čola vam nudi „Kuću punu naroda” snimljenu u divnom Dubrovniku.

A šta bi trebalo izbegavati da zaboravite na virus korona? U širokom luku, zaobilazite tekstove o nacionalizmu, šovinizmu, separatizmu, ideologizmu, kao i ostalim „izmima””. Ujutro kad se probudite na „štesrca” popijte polovinu isceđenog limuna u punoj čaši vode. Kljukajte se vitaminima. Napravite sebi, espreso kafu. Nemojte kavu, nego baš –- kafu. A možete i onu bosansku ka(h)vu. Zato Hrvati, blago meni, i kažu „kava”, a ne kafa (le café). Verujem da imate sve spremno. I džezvu i fildžane. One, posrebrene. I ne zaboravite da život ima šest brzina.

Sve brzine ima samo jednu nema  – rikverc.

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije