Zaslužuje li Srbija ovakvu SANU

Nije neka novost da živimo u vremenima kada je sve ili gotovo sve devalvirano? Od miroljubive koegzistencije, preko kursa dolara i evra, shvatanja bračne zajednice, do tradicionalnih prijateljstava. To se vidi i kroz odnose među državama, veze između naroda, pozicije Vaseljenske patrijaršije prema politički nametnutim zahtevima za autokefalnost novonastalih nacionalnih crkava, kroz bratske odnose Srbije i Crne Gore i prijateljske sa otcepljenim ju-republikama, do crnogorskog, makedonskog, hrvatskog i slovenačkog priznavanja tzv. nezavisne države Kosovo. To se ogleda i u stavu civilizovanog sveta prema ponovnom pretvaranju iskonske hrišćanske Aja Sofije u džamiju. Plašimo se da ova nonšalantnost predskazuje i mogući odnos zapadnog, hrišćanskog, ali i dela pravoslavnog sveta, prema pokušajima otimanja Kosova i Metohije, sa svim srpskim svetinjama i kulturnim spomenicima, od strane bivših terorista iz OVK. Sa podrškom njihovih simpatizera iz zapadnih zemalja.

Zato je tako surovo, grubo, antisrpski, antipravno (s obzirom na Rezoluciju SB 1244) odjeknula izjava predsednika SANU prof. dr Vladimira Kostića, data Radio Beogradu još 2015, da „neko ovom narodu treba da kaže da Kosovo više nije de fakto, niti de jure u našim rukama, te  da je jedina politička mudrost na koji način sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo”. Sada je gostujući na jednoj TV ponovio „da status kvo ne postoji, da Kosovo nije naše i da što pre to treba shvatiti”. Da li je moguće da to izjavljuje predsednik krovne naučne i umetničke institucije Srbije, sa slavnom prošlošću i naučnim i umetničkim veličinama iz istorije srpskog naroda? Da li ovim želi da opovrgne ranije tvrdnje o akademijinim velikosrpskim aspiracijama, ponavljane od bivših jugoslovenskih republika tokom otcepljenja od SFRJ, povodom nikada ozvaničenog Memoranduma SANU? Dakle, trebalo bi pokazati da je SANU evoluirala (preciznije devalvirala!) od „velikosrpske” institucije u zajednicu slobodnih sorosevskih modernih mislilaca opšte kulture, protivnika svakog podsećanja na srpski nacionalni identitet i interese.

U tom smislu, pošto je SANU svela odeljenje društvenih nauka na par naučnika, treba samo još primiti predstavnike „druge Srbije” i drugih „slobodoumnih” institucija i posao je završen. Umesto tradicionalne najviše naučne srpske institucije, imaćemo društvo „nezavisnih” mislilaca kojima srpske teritorije, spomenici pod zaštitom Uneska, bogoslovije, stare srpske prestonice, manastiri, crkve svetinje i napaćeni srpski narod koji je preostao na Kosovu i Metohiji nisu prioritet. Zato ih treba prepustiti modernim procesima univerzalizacije i zaborava identitetskih korena. Još je sramnije objašnjenje 18 članova Odeljenja istorijskih nauka, da nismo dobro razumeli ono što smo čuli od predsednika SANU, da on nije mislio tako kako je rekao!? „Tokom poslednjih nekoliko dana razvila se čitava hajka povodom netačno interpretiranog intervjua Vladimira Kostića, predsednika SANU, sa zaključcima koji stvaraju uverenje da akademija ništa ne radi u vezi sa pitanjima vezanim za Kosovo” (!?) Zatim navode bibliografske jedinice i izložbu „Srpsko nasleđe na KIM: identitet, značaj i ugroženost” iz 2017, kao dokaz njihovog proučavanja, koje niko nije osporavao. Da bi završili stavom da „medijske izjave bilo kog pojedinca, kao lični čin slobode izražavanja, ne bi trebalo da na to imaju uticaj”(!?)

 Uz pritiske zapadnih sponzora, samo nam je trebalo da poglavar slavne srpske naučne institucije otpisuje srpski identitet i interes, zarad svetskih globalističkih ili ko zna kojih interesa? Ne možemo da verujemo da njegov pristup podržava cela Srpska akademija nauka i umetnosti. Ako podržava mora da se o tome zvanično, a ne pojedinačnim, slobodnim tumačenjima izjasni. Ako ne podržava, onda mora da odluči može li, posle navedenih tvrdnji, njen predsednik da ostane na toj prestižnoj funkciji.

U međuvremenu, setimo se reči redovnog člana ove institucije, velikog dramskog pisca Dušana Kovačevića o sudbini Kosova i Metohije koje pokušavaju da nam otmu: „Ako postoji nekakav ’scenario’ za ’konačno rešavanje srpskog pitanja’ kao večitog ’remetioca’ ideje o međunarodnoj kontroli balkanskih prostora, on, verovatno, liči na nemački plan tokom Drugog svetskog rata – podela Srbije po ’interesnim zonama’ (pogledati mape iz 1941–1944). Trenutni, međunarodni ’diplomatski rat’ oko Kosmeta vodi se zapravo samo iz jednog jedinog razloga  –  kako pronaći u Srbiji ljude – bilo bi dobro da su iz ’vrha vlasti’, koji će potpisati nekakav papir – bilo šta, može i salveta, da se – (dobrovoljno) odriču svog dela zemlje ne bi li činovnici raznoraznih ’mirovno-pregovaračkih organizacija’ imali nešto ’crno na belo’ pred svetom i, naročito, pred secesionistima u svojim zemljama, da je ’slučaj Srbija’ rešen na ’dobrovoljnoj osnovi’, te nema smisla da i oni, npr. Baskijci, potežu za eksplozivom i municijom, u želji da dobiju Ono, što su Oni dobili terorizmom.

Taj papir, taj ’poklon’, u Srbiji niko (normalan i moralan) neće potpisati, a onima koji bi to ipak učinili – bez obzira na to što bi im potpis ’važio’ kao da je na tarabi, valjalo bi spremiti ’aneks ugovora’, u koji bi bilo ’taksativno uneto – poklanja i svoju kuću, okućnicu, stanarsko pravo i grobno mesto, te, tako tim činom i potpisom potvrđuje svoje ubeđenje da se samo ustupcima i odricanjem mogu izgraditi ’dobrosusedski  odnosi’ sa budućom državom na teritoriji Srbije, sve u ime mira i budućnosti, Srbije” („20 srpskih podela (Srba na Srbe)”, Zavod za udžbenike, Beograd, 2015, str. 32).

Redovni profesor univerziteta