Časopis „Zenit" – vek nakon prvog broja

U beogradskom prostoru Galerije Rima od danas pa do 1. marta biće dostupna prava poslastica za sve one kojima je jedan od najzanimljivijih avangardnih izlagačko-umetničkih poduhvata na našim prostorima ostao u srcu – tačno sto godina od 1. februara 1921, na dan izlaska prvog broja časopisa „Zenit”, biće otvorena izložba njemu posvećena. Ova publikacija, koje je bila i programsko glasilo zenitizma kao pokreta, nije izlazila dugo ali je za skoro šest godina postojanja bila zapažena, imala je snažan i kontroverzan odjek, koji mnogima ni do danas nije dovoljno poznat uprkos tome što je reč o kreatoru i provodniku najsavremenijih ideja u jugoslovensku kulturnu sredinu zahvaljujući kojem su se Zagreb i Beograd upisali i ostali na mapi radikalnih zbivanja u kulturi i umetnosti širom Evrope, danas obuhvaćenih pojmom istorijskih avangardi dvadesetih godina 20 veka. Zbog svega toga postavku nikako ne bi trebalo propustiti.

Nevena Martinović i Marija Stanković, kustoskinje Galerije Rima u Kragujevcu, odnosno Beogradu, zajednički potpisuju ovu postavku, a Nevena Martinović podseća na ključne detalje u vezi sa ovim štivom, čiji je osnivač, glavni i stalni urednik bio tada mladi pesnik i prevodilac Ljubomir Micić, a koji je pokrenut u Zagrebu gde je Micić živeo.

– Radikalno internacionalno usmerenje časopisa bilo je u duhu ideja o nadnacionalnom i humanijem društvu koje su nakon stradanja i trauma Velikog rata težili da stvore mladi umetnici širom Evrope. Originalne priloge savremenih umetnika iz čitave Evrope (uključujući i autore iz Kraljevine SHS) pa i sveta objavljivani su na izvornim jezicima, bez prevoda, čime je naglašavan međunarodni profil revije. Reč je o tekstovima Salmona, Bloka, Majakovskog, Jesenjina, Hlebnjikova, Panvica, Marinetija, Kašaka, Mileva, Tokina, Gola, Aleksića i drugih, dok su Šile, Modiljani, Survaž, Delone, Glez, Kandinski, Rodčenko, Tatljin, El Lisicki, Maljevič, Moholi-Nađ, Bijelić, Petrov, Jo Klek i Gecan bili neki od od najpoznatijih umetnika čiji su likovni prilozi bili integralni deo revije. O publikaciji se pisalo u Parizu, Lionu, Berlinu, Rimu, Pragu, Beču, Sofiji, a bila je i jedini jugoslovenski predstavnik na moskovskoj izložbi „Revolucionarne umetnosti Zapada” 1926. godine – objašnjava naša sagovornica i ističe:

– Istorija časopisa podeljena je prema gradovima u kojima je izlazio na zagrebački (1921-1923) i beogradski period (1923-1926). Ova podela je paradigmatička za Micićev odnos sa društvenim sredinama u kojima je delovao, a od kojeg je direktno zavisila i sudbina časopisa, najpre zabranjenog u Zagrebu (br. 24, 1923) a potom konačno i u Beogradu (poslednji br. 43, 1926), pa se  može naslutiti da je njegova recepcija u domaćoj sredini bila potpuno drugačija od one u međunarodnim krugovima. Časopis se profilisao u diskursu avangardnog radikalizma, zahtevao je da se potpuno raskine sa tradicijom i da se počne sa stvaranjem novih sadržaja i novih formi kojima bi se oblikovala nova društvena stvarnost. Micić je otvoreno iznosio i veoma oštre, neretko i grube komentare i kritike na račun različitih pojava u kulturnim sredinama u kojima je delovao, a koje je smatrao nedopustivo neautentičnim, zastarelim i pogrešnim. Posledično je i sam nailazio na recipročne osude, dolazio u sukob sa uglednim ličnostima iz kulturnih krugova kao i sa vlastima, pa „Zenit” tada nije nailazio na povoljan prijem.

Marija Stanković dopunjuje:

– U odnosu na zenitističke početke i sve pomenute potonje faze, gledajući sa jednovekovne distance, možemo reći da je časopis danas kritički i afirmativno sagledan na osnovu brojnih istraživanja i interpretacija kroz naučne studije i eseje, izložbe, filmove i televizijske emisije.

A tome šta će nam prikazati njih dve kažu:

– Postavka kroz hronološke i tematske etape prati život časopisa, vreme postzenitizma i period u kom dolazi do važnih revalorizacija časopisa i zenitističkih ideja. Redakcija časopisa je funkcionisala i kao Galerija „Zenit”, te je jedan deo postavke posvećen i ovoj važnoj aktivnosti. Upravo jer veliki deo publike nije detaljno upoznat sa pričom o „Zenitu”, umesto davanja novih interpretacija opredelile smo se za dokumentarnu i informativnu postavku. Želja nam je da nakon obilaska postavke svaki posetilac postane svestan da je „Zenit” bio više od časopisa, da je bio oblik umetničkog izraza i angažovanog delovanja, glasilo umetničkog pokreta, platforma za promociju i umrežavanje umetnika, da je u jugoslovenskoj sredini bio jedinstvena avangardna pojava razgranatih manifestacija, ravnopravna drugim evropskim pokretima i glasilima tog vremena.

Kako nam Marija Stanković dalje precizira, biće tu preko četrdeset originalnih primeraka „Zenita”, retko viđenih „Zenitovih” izdanja i dokumentarni materijal iz vremena zenitističkih aktivnosti. Svi eksponati su iz privatnog vlasništva (na izložbi su i Micićeve bibliofilske sveske, koje je on lično poklonio Irini Subotić) što je redak slučaj kada je u pitanju materijal vezan za „Zenit” s obzirom na to da je većinski deo građe sačuvan kao Zaostavština Ljubomira Micića u Narodnoj biblioteci Srbije i Narodnom muzeju u Beogradu.

– Zahvaljujući saradnji sa ovim institucijama u okviru grafičkog rešenja izložbe reprodukovali smo sve naslovnice „Zenita”, kao i svih 14 „Zenitovih” izdanja, dok ćemo dvema fotografijama Ljubomira Micića u prostoru redakcije iz 1924. posetiocima približiti priču i o samoj galeriji, odnosno Micićevoj umetničkoj zbirci koja se danas većinski čuva u Narodnom muzeju u Beogradu, sa izuzetkom jedne Bijelićeve slike koja je u Muzeju savremene umetnosti – kaže Nevena Martinović.

Jedan segment izložbe posvećen je i izložbi „Zenit i avangarda dvadesetih godina”, održane u Narodnom muzeju 1983, autorki Irine Subotić i Vidosave Golubović. Moći će da se vidi katalog ove i drugih značajnih izložbi posvećenih časopisu od 1967. godine do danas, a svi koji posete postavku moći će da pogledaju i dokumentarnu emisiju, autorke Dunje Blažević, posvećenu pomenutoj istorijskoj izložbi, koja je pozajmljena iz arhive Radio-televizije Srbije