Pametna soba

„Soba bez knjiga je kao telo bez duše” – Ciceron

Biblioteka je soba u kojoj stanuju knjige. U pravoj kućnoj biblioteci, knjige žive okružene tišinom i drugim knjigama, sa policama od poda do tavanice, gusto složene i poređane prema vrednosti, starosti, veličini, vrsti, karakteru, stilu... dole teže, gore lakše, po sredini omiljene, na visini dragocene i retke. Na nekoliko o adratnih metara zajedno, jedan uz drugoga, Šekspir do Markesa, Platon do Pekića, Tagora do Šoa, Andrić do Milera, Ibzen do Homera, Pavić do Stendala. Od najranijeg detinjstva uče nas da je knjiga najbolji čovekov prijatelj, pa pošto prijatelj ne može biti mrtva stvar već samo živo biće, tako je i doživljavaju oni koji se sa knjigom druže. Za njih, tišina sobe u kojoj stanuju knjige, bruji od života i sudbina, od junaka i strasti, od ljubavi i mržnje, istina i zabluda. Potpuno predani, oni biraju knjigu sa kojom će provesti veče ili noć, sa kojom će putovati na godišnji odmor ili prošetati, ruku pod ruku, po tek osvanulom parku.

Ponekad novu knjigu otkrivaju kao novu ljubav, ponekad se staroj vraćaju pokajnički. Ponekad je skrivaju i zaključavaju, jer ne žele s drugim da je dele. Tako je to sa knjigama i onima koji ih vole.

U prosečnom porodičnom stanu, knjige, ma koliko bile voljene, ne mogu imati zasebnu sobu, već moraju da je dele sa ukućanima. Tako police za knjige nalazimo svuda, u dnevnoj, spavaćoj, dečjoj sobi i, što se podrazumeva, u radnoj sobi. Oni koji vole knjige, dovijaju se na razne načine da za njih obezbede koliko toliko dostojanstveno mesto, koristeći pritom sve raspoložive zidne površine, koje nisu zauzete drugim stvarima. Oni se trude da nikad, osim u uslovima prave pravcate teskobe, ne slažu knjige u dva, a ne daj bože u tri reda, po dubini police, jer one pozadi ne samo da ne mogu da dohvate, nego ne mogu ni da ih vide, pa su ove tako osuđene na zaborav.

Duboka zidna polica nije dobra za knjige. Za knjige je najbolja plitka polica, dubine 28-30 cm, sa rasponom ne većim od 75-80 cm, da se ne bi povijala pod teretom, i sa fleksibilnim razmakom po vertikali.

Oduvek sam se pitala zašto je polica za knjige bila i ostala izvan sfere interesovanja naših proizvođača nameštaja? I pre rata, u vreme blagostanja, kada su na stotine fabrika nameštaja radile punom parom, puneći na hiljade salona nameštaja širom zemlje, nikada nismo mogli da kupimo običnu policu za knjige. Bili su tu samo duboki plakari, veliki zidni regali „na metar” i vitrine. A police za knjige? Ne, hvala. Neka to rade privatni majstori-zanatlije. Ozbiljni privrednici nisu zainteresovani. U stvari, obična polica za knjige uvek im je bila nekako sumnjiva – isuviše skromna za ulogu nosača i čuvara tolike pameti!

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs