Predatori iz komšiluka

Negde u ovo doba, oko 22 časa i petnaest minuta, u petak, kada sam počeo s pisanjem, u Beogradu, na Balkanu, u Evropi, na planeti, hiljade žena uplašeno izgovaraju „ne” ili „nemoj, molim te”. Uzalud. Ispred njih je nasilnik koga progone unutrašnji demoni koji su se oslobodili. Neke se žestoko brane, neke su paralisane od straha. Oni, koji je uzmu na silu, tog trenutka prestaju da budu muškarci.

Možda su utvare bile uspavane u njima, možda je biće pred bespomoćnom ženom dugo plelo patološku mrežu svojim autoritetom i poverenjem kojima ju je obasipao, da bi je ubedio da će on to učiniti za njeno dobro, kako bi mu se predala. Možda je konačno iskoristio svoju društvenu, političku ili ekonomsku poziciju moći kako bi je ucenio da mu podari sebe, dok ona nema izbor da otkupi svoje telo, osećanja, slobodu i dostojanstvo. Možda on ne koristi nož koji joj je stavio pod grlo, već penkalo, čiji je potpis vredan njene sudbine koja će se, nekoliko minuta kasnije, pretvoriti u traumu koju ona nikada neće izbrisati i koja će je progoniti do sudnjeg dana.

Možda je ona isuviše mlada da bi shvatila da je njen dojučerašnji idol i zamena za oca zapravo kameleonski podlac koji se godinama nametao kao njen učitelj, pigmalion ili mentor koji će je popeti na društvenu lestvicu više, u zamenu za to da ona padne u ponor. Bolesna osveta poremećenog uma! Tamo će ona dobiti sve insignije društvene moći, sve o čemu je nevino maštala, ali će shvatiti da se tog trenutka pretvorila u ništa. I to će znati samo ona i on. Izgubiće samopoštovanje i samopouzdanje, mrzeće sebe više od silovatelja, odslužiće doživotnu kaznu ćuteći, sama sa sobom, ubeđena da je greh učinila ona, a ne on.

Grešim, jer „on” može biti samo „ono”, zloslutno biće s nevidljivim žigom zločinca, zato što pravi muškarci kada čuju „ne” ili „nemoj, molim te”, časnim odustajanjem njeno odbijanje svode na normalnost muško-ženskih odnosa: sujetni će mahom tražiti revanš, spajajući „samsung” i Šekspira, što spada u domen emotivne delinkvencije izražene kroz slanje manje-više nepismenih SMS-ova. Oni emotivniji će se izvesno vreme, možda i za stalno, odati alkoholu, Tomi Zdravkoviću ili Džoniju Štuliću. Najemotivniji će rezervisati kelije u manastiru, na duže vreme. Ali, pobogu, neće je silovati! Čak i najveći paćenici naškodiće radije sebi nego njoj, što ih, gle paradoksa, zapravo čini najvećim frajerima.

Zato su silovatelji, seksualni nasilnici ili predatori, o pedofilima da i ne govorim, ne samo muški škart već i omiljena zabava za najokorelije robijaše. U patrijarhalnim društvima poput našeg, koje je dobilo samo novi pojavni oblik totalitarnog potrošačkog društva u kojem kapital formira ne samo profit već kastinske i emotivne odnose, o silovanju i napastvovanju žena, naročito s pozicija moći, šaputalo se kao o tabu temi i svodilo na ravnodušnost licemerne javnosti. Svi su za to znali, ali su podigli zid ćutanja, omertu za najmračnije tajne, koja ostaje u krugu porodice, komšiluka i univerzuma.

Mlade glumice Milena Radulović i Iva Ilinčić su progovorile, a njihova potresna ispovest o učitelju glume, šezdesetosmogodišnjem Miroslavu Miki Aleksiću, ogolila je Srbiju do gole kože, mesa i kostiju, podstaknuvši nekoliko njenih mladih koleginica da im se pridruže i progovore o dojučerašnjem neprikosnovenom, strogom pedagogu, koji ih je, kako one tvrde, seksualno iskorišćavao.

Nemam nameru da sudim Aleksiću pre nego što to učini sud, niti da podležem masovnoj histeriji medija koji su mu već presudili, jer pretpostavka nevinosti je jedno od osnovnih ljudskih prava zagarantovano Univerzalnom deklaracijom o ljudskim pravima UN, Evropskom konvencijom o ljudskim pravima, kao i domaćim zakonima.

Ispovesti devojaka, neke su i devojčice, toliko su podelile ionako ušančenu javnost da se nesumnjivo hrabre glumice, kako vreme prolazi, provlače kroz stereotipna sumnjičenja. Zašto su toliko dugo ćutale? Zašto su se baš sad setile, čime povređene devojke osećaju svu hipokriziju društva. Obično su se silovateljima smatrali manijaci koji iskaču iza drveta, ali kako vreme odmiče, zapravo je ključno pitanje koliko je seksualnih napasnika tu, među nama, koji planski, dugo godina, s pozicija direktne moći koju imaju na žrtve, taj uticaj koriste ne samo za telesno već i mentalno zlostavljanje. Samo ove devojke i njihovi roditelji znaju kroz kakav pakao prolaze pošto su otvorile Pandorinu kutiju iz koje mogu iskočiti neočekivana, poznata čudovišta. Možda s njim upravo pijemo kafu, radimo zajedno ili smo prijatelji iz detinjstva. Od suočavanja s istinom lakše je prepustiti se običajnom pravu da one treba da osećaju sramotu što se to dogodilo, nego da se razobliči patologija nasilja nad njima.

Region je takođe eksplodirao, a u Hrvatskoj je nekoliko glumica posvedočilo o mučnim scenama reditelja koji su ih ucenjivali strašnom cenom – uloga za seks – što je podiglo uzbunu i u Bosni i Hercegovini, te situacija neodoljivo podseća na slučaj Harvija Vajnstina, filmskog producenta i gospodara Holivuda, kome su se glumci u glumice, dobitnici Oskara, jednako zahvaljivali kao i Svevišnjem. U oktobru 2017. godine „Njujork tajms” i „Njujorker” objavili su da je napasnik Harvi 10 godina seksualno uznemiravao, zlostavljao i zastrašivao nekoliko holivudskih diva, pa je etabliran pokret „Me Too” ohrabrio desetine žena da progovore o svojim užasnim iskustvima.

Nije li, uostalom, i Bil Klinton u Ovalnoj sobi iskoristio poziciju najmoćnijeg čoveka na svetu. Žrtva se zvala Monika Levinski. Nema, doduše, dokaza da je nestašni Klinton bilo čime primoravao Moniku da klekne, ali zauvek će je pamtiti po tom činu i fleci na njenoj haljini. To joj je obeležilo život. Hoću da kažem da Srbija nije izolovano ostrvo. Iako i vlada i parlament mogu da se zaista pohvale velikim brojem žena u ministarskim i poslaničkim foteljama, sa ženom premijerom, čim se spustimo niz političku hijerarhijsku vertikalu, tresnućemo o zemlju i videćemo kroz zatvorske rešetke doskorašnjeg gazdu Brusa Milutina Jeličića Jutku, koji je volkao da pipka. Jutka, međutim, nije želkao da šarmira nadređene, već podređene saradnice. Dakle, one pod njim. Kako u formalnom, tako i u bukvalnom smislu.

Zato je priča daleko složenija i opasnija. Sećam se kroz kakvog toplog zeca je morala da prođe Marija Lukić, na koju je Jutka naročito bacio okce. Bila je kriva zato što je privlačna žena. Da je đavo odneo šalu, svedoči i slučaj s Pravnog fakulteta u Beogradu. Ukratko, u Odredbi o Standardima rada fakulteta, čiji profesori spremaju buduće sudije i advokate, piše, parafraziram, da studenti i studentkinje budu prikladno obučeni kako ne bi davali povoda za seksualno uznemiravanje. One su, dakle, krive ako dođu u kraćoj suknji na predavanje ili na ispit? Hoće li ustanoviti i komisiju koja će lenjirom meriti dubinu njenog dekoltea?

Ovde je kraj. Ili, možda, tek početak? Nekoliko mojih neoženjenih prijatelja su zabrinuti za svoju emotivnu budućnost. Pitaju se da li će, posle ispovesti mladih glumica i rastućeg nasilja nad ženama, uslediti diktatura političko-ljubavne korektnosti. Jedan od njih razmišlja da devojku koja mu se dopada pozove na piće, ali kako ne bi postao sumnjiv, predložio sam mu da taj poziv oboje overe kod notara. Što je sigurno, sigurno je. Ali neodoljivo grozno.

Zato je potrebno da se histerija zaustavi, a da mediji o najosetljivijoj temi poslednjih godina, možda i decenija, izveštavaju profesionalno, držeći se Etičkog kodeksa i Zakona o javnom informisanju. S naročitom pažnjom dužni su da iznose detalje iskaza mladih glumica kako ne bi ugrozili njihovu privatnost i time ih dodatno izložili eventualnim osudama i predrasudama, što može obeshrabriti neke buduće, potencijalne žrtve nasilja. Istovremeno, mediji ne smeju da umisle da su sudije i da presuđuju pre suda.

Da zaključim: seksualni zlostavljači nisu „oni”, nego „ono”. I ljudi su moralniji nego što misle i mnogo nemoralniji nego što mogu da zamisle. Poslednja rečenica je mudrost stručnjaka za ljudsku podsvest. Zvao se Sigmund Frojd.