Prizivanje ruskog proleća

Šefovi diplomatija država članica organizacije G-7 pozvali su prošle sedmice Moskvu da hitno oslobodi iz zatvora blogera Alekseja Navaljnog, izrazivši istovremeno zabrinutost zbog hapšenja demonstranata širom Rusije tokom nedozvoljenih demonstracija održanih u subotu, 23. januara. Diplomate su se pozvale na međunarodno pravo, ne ulazeći preterano u to kakve bi eventualne posledice po same Ruse moglo da ima pristajanje na njihove pozive.

Mnogo šta što se u poslednje vreme dešava u najvećoj zemlji na svetu neodoljivo podseća na vremena „obojenih” revolucija koje su harale širom istočnog dela Evrope nedugo po raspadu Sovjetskog Saveza. Efekat navedenih prevrata sad je već dobro vidljiv i, nažalost, nijedan narod koji je kroz njih prošao ne može da se pohvali da je dosegao očekivanu sreću. Poučena ovim primerima, većina Rusa nije voljna da prođe kroz sličan eksperiment. A međunarodna zajednica im, u tom smislu, ništa bolje nije ponudila.

A šta hoće sami Rusi, kao da malo koga interesuje: na koju zemlju bi voleli da liči njihova, šta bi prihvatili od drugih, čemu bi se prilagodili, šta odbacili. Naravno, imajući u vidu svoje mesto u svetu, veličinu teritorije na kojoj opstaju, mnoštvo nacionalnosti, jezika, politički, vojni i ekonomski uticaj, religiju, tradiciju...

Da li je sve to moguće zadržati, pa i unaprediti time što bi se prihvatili postulati po kojima funkcioniše ostatak sveta? Bez obzira na to da li je reč o liberalnom kapitalizmu Amerike, uzdržanosti evropskih zemalja, užurbanosti Kine, tavorenju Trećeg sveta. I kakva bi vrsta revolucije donela istinsku promenu, a ne puko kopiranje drugih, čije su slabosti svakodnevno vidljive?

Događaji koji su nedavno potresli Ameriku (od ubistva Afroamerikanca Džordža Flojda do upada u Belu kuću u Vašingtonu), pokazali su da nasilna promena vlasti proizvodi potrebu da se i novonastalo stanje održava korišćenjem sile. A to znači barem privremeno pristajanje na autokratsku vlast, makar to bilo i samo u funkciji odbrane postignutog. Dokle takvo stanje u kojem se „zna ko vlada” može da potraje, niko i nigde do sada nije mogao jasno da definiše.

Posebno je delikatna činjenica da nijedna od dosadašnjih „obojenih” i sličnih promena nije sprovedena bez jasnog mešanja tzv. stranog faktora. Od koga bi, dakle, pobunjeni Rusi zatražili pomoć? Da li od najbližih komšija ili od nekoga daleko moćnijeg? Podsetimo, većina zemalja koje okružuju Rusiju nemaju ni vojnu ni političku moć da bi se uplele u ovu igru. Uostalom, većina pomenutih je i sama kroz košmar „revolucije” prošla uz debelu umešanost zapadnih sila, pre svih SAD.

Traženje pomoći izvana značilo bi upletenost prvih suseda, ako nikako drugačije, ono kao platforme za delovanje spoljnog faktora. Da li bi komšije bile spremne da dočekaju i reke izbeglica koje su u ovakvim prilikama neizbežne, da ih udome, nahrane, leče? I da li bi bile spremne da se na njihovu teritoriju preliju i pretpostavljeni sukobi?

Valja imati na umu da nijedna država nije toliko hermetički zatvorena da ne bi trpela neki uticaj izvana. Čak i najautoritarnije vladavine nisu uspevale da se odbrane od ideja koje dolaze s druge strane granice. U vremenu globalnih telekomunikacionih mreža ovo postaje još veći, pa i nepremostiv problem.

Tako gledano, pitanje je da li je slučaj „Navaljni” zaista iznikao iz potrebe da se zaštiti jedan čovek, političar, njegove ideje... ili iz želje da se delovanje pomenutog iskoristi kao polazna tačka za razbijanje celokupnog društva. Imajući u vidu ko pokušava da ga brani, da mu pomaže i da ga opravdava, pre će biti da je ova druga opcija bliža istini. Pitanje je da li bi ijedna zapadna država bila spremna da pomogne zvaničnim ruskim vlastima ukoliko bi zaista došlo do širih nemira praćenih nasiljem od strane onih koji tu vlast hoće da ruše.

Da se manemo teorija zavere, kojih su puni televizijski programi: sve što se odnosi na Rusiju odnosi se i na SAD, Veliku Britaniju, Siriju, Venecuelu... Jednostavno, ono što zovemo međunarodnom zajednicom nije dovoljno moćno ni zasnovano na istinskom poštenju, već isključivo na pojedinačnim interesima. Najnoviji skandali sa isporukama vakcina protiv kovida 19 o tome najbolje svedoče. Opet su pobedili oni koji, zahvaljujući bogatstvu, hoće da vladaju svetom.

A Aleksej Navaljni? Za sada je u igri. Biće tu do onog trenutka kad bude jasno da njegove ideje nisu dovoljno jasne da bi uza se privukle broj nezadovoljnika dovoljan da pokrenu konkretnu akciju. Nakon toga više neće biti interesantan nikome, pa ni G-7.