Spomen na prve Nemanjiće

Prilog g. Jovana Gajića u vašem broju od 28. januara zaslužuje najveću pažnju, a zatim i sve komplimente. Odavno, a svakodnevno živim sa „Politikom” više od sedamdeset godina, nisam pročitao tako koncizan i konkretan i pre svega verodostojan tekst. Kamo lepe sreće da je privukao veću pažnju iako je bio u vrhu 4. strane. Nisam mogao da se oduprem potrebi da preko „Politike” reagujem, podstaknut na razne načine komentarima, o po meni, analfabetski urađeno seriji „Stvaranje kraljevine” i o Stevanu Nemanji.

Nekoliko  dana pre otkrivanja spomenika velikom županu, emitovan je na važnom kanalu TV insert kako Stevan Nemanja, sada monah Simeon, napušta Srbiju: Prikazan je kao ubogi monah, otrcane mantije sa nešto kao vrećom skitnice preko ramena i tojagom u ruci, praćen isto tako karikaturom od momka – naizgled iskušenika. Ugledni g. J. Gajić ne želeći da ulazi u raspravu sa velikim scenaristom serije, isto tako velikim kostimografom i još značajnijim scenografom, održao je kratki faktografski čas uglednim poslenicima naše medijske kulture u prvih četrnaest redova svog priloga, pozivajući se kao odgovoran čovek na dokumenta biografa Domentijana: „Da je Stevan Nemanja došao na Svetu goru, vodeći – bolje rečeno praćen sa 300 odbranih slugu (prevedimo na današnji jezik) vojnika - oružane pratnje...”

To je istina, jer  monah Simeon je ipak bio miropomazani veliki župan, otac novog vladara i nije pošao kao monah prosjak, već sa recimo blagom (koje je iskorišćeno za podizanja Hilandara, a posle toliko vekova kasnije za izradu kivota svete Anastazije (Ane, majke Svetog Save) – nalazi se u Studenici. Ako protumačimo navod Domentijana, pratnja Stevana Nemanje do Svete gore imala je  nešto više od još sto ljudi (komordžija, konjušara, kovača i slugu). To je trag istorije.

Ne mogu a da se ni danas otmem lošem utisku: Kome je to stalo da prikaže kako su tadašnji vladari Srbije išli kao prosjaci, ili ogrnuti jagnjećim neštavljenim kožama? Ili je to trag komunističke samokritike jer smo kao nacija imali vladare i pre Stevana Nemanje, na nivou kostimografije između Vizantije i Venecije. Redovno sam pratio seriju naših suseda pod nazivom „Hrvatski kraljevi”. Ako su malo pobrkali titularne kraljeve, bar su se potrudili da ih, svoju vlastelu prikažu kako se vlastelini, pa vojnici, pa sluge oblačili u to doba. Ovako ispade da je Srbija bila crna rupa u Evropi sa kojom su se nekim slučajem orodili vizantijski carevi i venecijanski duždi.

Danilo Jovanović,
Beograd