Vedrana vakcinisana, kad će Dejo i Handke

Ko bi rekao da su Srbi počeli da koriste veštačku inteligenciju? Ćušnuli su je, valjda algoritamski, u internet digitalnu platformu za isporuku i zakazivanje vakcina „Sistem za upravljanje imunizacijom Republike Srbije”, pa narod u realnom vremenu može da prati obaveštenja o napretku, praćenju i rasporedu vakcinacija.

Kada koristimo prirodnu inteligenciju, onda već dolazi do određenih smetnji na vezama, pa se mislim, koristeći svoj neprskani i-ku, zašto su se pojedine duše toliko uznemirile jer se Vedrana Rudan špricnula u Srbiji. Naravno da je hrvatska književnica mogla da u tišini primi vakcinu u Srbiji, ali ko može da zamisli Vedranu kako se šunjajući približava Beogradu. Naravno da je avanturu raspuknula na svom blogu, mada se od nje ne očekuje toliko romantike. Piše žešće od svakog muškarca. Usledila je klasična epska gungula: Kome li je, majčin sine, Vedrana maznula vakcinu? Nije nikome, jer kada čitate njene knjige i gledate njene drame, ne uzimate joj krv da biste utvrdili čija je i odakle je. To se ne utvrđuje brojeći krvna zrnca, braćo i sestre. I da time konačno završimo s tom bedastoćom.

Nego, zna li neko da li se vakcinisao Peter Handke? Takve koje svrbi mišica dok razmišljaju o Vedrani, možda bi Handkeu rekli – izvini nobelovče, imamo lek koji ti može produžiti život, bio si tu kad si nam trebao, ali reši to sada sa drugom Sebastijanom. Zamislimo i ovo: Dejo Savićević, Robi Prosinečki, Darko Pančev, Ilija Najdoski i Refik Šabanadžović dolaze na našu granicu, a mi ih vraćamo. Ko ste vi, momci? Igrači Crvene Zvezde koji su osvojili Bari, bili su, zapravo, reprezentacija Jugoslavije. Izvinite Darko i Ilija, snađite se. Robi, briši nazad, neka ti vakcinu da Plenković, a ti Dejo, reši to sa Milom i Krivokapićem, ili sa Berluskonijem.

„Srbija i druge zemlje koje su pokazale suverenost u nabavci vakcina postaju globalni šampioni vakcinacije”, konstatuje američki magazin „Forbs” i u toj rečenici se zapravo sumira spoljna politika Srbije. To će reći da kineske, ruske i američke vakcine nisu pale sa neba kako bi Vučić mogao da se konačno nasmeje ujutru kada čita silne pohvale svetskih medija. Hvale ga sa više entuzijazma nego Pink. Ali trebalo je imati ne samo političku ideju već i hrabrost, pa postati jedina zemlja u Evropi koja nije uvela sankcije Rusiji i još kupovati njihove migove, uz vojnu paradu pred Putinom usred Beograda. Trebalo je i odoleti pritiscima sa Zapada i sklopiti prijateljstvo s Pekingom, kao ključna zemlja na novom kineskom putu svile koji se račva ka Evropi, što je podrazumevalo prodaju „Železare Smederevo”, Borskih rudnika, gradnju auto-puteva i moderne pruge ka Budimpešti.

Trebala je još jedna mala sitnica. Srbija nikada u međunarodnim organizacijama nije glasala protiv interesa Rusije i Kine, iako je zbog toga dobijala packe zapadnih prijatelja, pogotovo kada su te primedbe mogle da se pretvore u skidanje Vučića iz premijerske, pa potom i predsedničke fotelje.

Sedeći na nekoliko stolica i ne raskidajući političke i ekonomske veze sa Angelom Merkel, stvarajući nove sa Emanuelom Makronom, uz geopolitičku koncesiju Beogradskog aerodroma francuskom Vansiju, posle čega se Makron potrudio da poduži tekst na Kalemegdanu pročita na srpskom, daleko pravilnije nego NjKV, Vučiću su mnogi predviđali da će, pored toliko stolica na kojima se baškari, jednog trenutka tresnuti o zemlju. Međutim, suočen sa koronom, svet je počeo tektonski da se menja, pa se pokazalo da su one zemlje koje su sedele samo na jednoj stolici, lupile o zemlju, suočene sa kolapsom u nabavci vakcina.

Ispostavilo se da je, sedenjem na toliko stolica, Vučić završio na ugaonoj garnituri, imajući u vidu efekte Slobine neurotične politike i Titovo umeće da ove uklete krajeve pretvori u eksteritoriju na kojoj će se praviti međunarodni dilovi. Sebična trka najvećih zemalja oko otimanja maski, potom respiratora i konačno, jagma za vakcinama na međunarodnom tržištu, gde je bilo svega osim solidarnosti, učinila je da su čak i Nemačka i Francuska ostale na cedilu, što će reći bez dovoljno cepiva, tako da, barem prema poslednjim izjavama briselskih zvaničnika, „sputnjik V” iznenada postaje lek, a ne biološko oružje.

Za to vreme, Vučić se već čuo sa Putinom, dogovarajući zajedničku proizvodnju vakcina „sputnjik ve” u Srbiji. I Jelena Milić je, iako je mogla da bira, izabrala rusku, što je pokazalo da se približavamo vakcinalnom detantu: Jelena bi u NATO, sa sputnjikom u krvi.

Kada je Srbija dala 8.000 doza „Fajzerovih” vakcina Severnoj Makedoniji, nije to bila samo komšijska solidarnost već i širenje meke moći u regionu. Dok Sofija pojačava identitetske pretenzije ka Skoplju, Beograd šalje vakcine. I ne traži da Goce Delčev postane Srbin. Nije izbrojano ni koliko se Albanaca sa Kosova iznenada setilo starih, srpskih dokumenata, ali je primetno njihovo prisustvo oko centara za vakcinaciju u Vranju i okolini. I treba da dolaze! Možda bi Vučić trebalo da razmisli o tome da predloži institucijama u Prištini da se Albanci vakcinišu cepivima koje bi im besplatno isporučio Beograd, bez ikakvih uslovljavanja. Znamo šta bi odgovorili Kurti i ekipa, ali kako bi na to reagovali Albanci, kako Srbi kojima je Kosovo sveta srpska zemlja, a kako oni koji nabavku vakcina koriste za političku borbu.

Gungula u najavi!