Jedna hemijska olovka

Prohladno februarsko kovid popodne 2021. godine. Čekam autobus za Vidikovac u Ulici kneza Miloša. Gužva je, vraćaju se ljudi sa posla, a i bez toga...

Pogled mi, i ne samo meni, privlači žena koja tu do stajališta sedi ogrnuta i rešava ukrštene! Mislim se da joj udelim neku novčanicu... Utom joj prilazi jedan mlađi čovek i pruža joj hemijsku olovku! Koliko reči zahvalnosti mu je uputila, koliko radosti iskazala... Otrčah do obližnjeg kioska i kupih neke ukrštenice, koje joj dadoh sa zadovoljstvom i tugom. Sačekah drugi autobus, napravih ovaj snimak za sećanje, kako malo, ma zrnce, može nekoga obradovati, učiniti srećnim...

Da li ću više ikada moći da se pozabavim ukrštenim rečima, a da je se ne setim...

Vojin T. Bojković,
Beograd