Lima i Beograd: dva spomenika, jedna priča

Bila je devedeset i neka godina prošlog veka, period sankcija i ratova u Srbiji, a ja sam opet bila u mom rodnom Beogradu, čekajući dva rođaka iz Perua koji su preko Mađarske uspeli da uđu u Jugoslaviju.

Šetali smo se pokraj Dunava na Dorćolu, otišli do Knez Mihailove, pa do Kalemegdana i, tako polako stigosmo  ispred Glavne železničke stanice – Beograd. Želela sam da im pokažem još jedno veliko srpsko arhitektonsko ostvarenje, no sprečio me je jak smrad koji je dopirao iz kontejnera, pored kojih su se nalazili kiosci u kojima su se prodavala nekakva užegla mesa, te prostitutke koje dobacuju mojim rođacima, dok u isto vreme seksualni manijaci istrčavaju iz bioskopa „Partizan” iz neposredne blizine. Tramvaj zvoni, prašina se diže, a mene obliva znoj sramote, jer sam iz petnih žila želela da prikažem što lepši Beograd i simbol nekadašnje kraljevske prestonice. Oronula, prljava starica stvorena u duhu akademizma, bila je okružena ružnim zadahom, bukom tramvaja i kamiona, polomljenim pločnicima, prljavim kioscima iz kojih se osećao nekakav ukiseljeni vonj, preprodavcima svega i svačega i ponekog koji je trčao da stigne na svoj voz.

Hajme, moj mlađi rođak reče: „Pa ovo je Uatika!” Uatika (Huatica) nekadašnji veličanstveni trg u Limi, koji postade  centar prostitucije tridesetih godina XX veka, čiju ulogu je zadržao i dan-danas. Bilo je to predstavništvo španske aristokratije, trg koji je dobio električno osvetljenje pre svih drugih i gde se sastajala „Gospoda grada Lime”. Celom kraju su dali naziv  „Viktorija” ili pobeda, sve dok jednog dana 1926. godine nije u samom centru trga podignut najveći simbol Inkaičkog carstva: spomenik Manku Kapaku, osnivaču inkaičke imperije i inkaičke loze koja je utemeljila ono što se danas naziva Peruom. Manko Kapak, car i svetovne i duhovne moći Anda, simbol snage svih autohtonih naroda ovog podneblja, doneo je nemir izdajicama svog roda i svima onima koji su želeli da budu ono što nisu: sastavni deo papske države, koja se stidi svog porekla, svog jezika i boje kože svojih predaka. Takozvana gradska elita se žustro pobunila „Nikada se nećemo primaći svetu!” „Vraćaju nas u srednji vek!”. Organizovani su protesti zbog „predimenzioniranog Manka Kapaka”, „nepotrebnog vraćanja u prošlost” i sličnih razloga koji su se čitali u tadašnjoj štampi. Traženo je rušenje spomenika, koji je inače finansirala japanska zajednica Perua u želji da pokaže večito bratstvo peruanskog i japanskog naroda. Sigurno je ovo bio i strateški, politički potez ne bi li se ojačala veza između ove dve države. Kako bi se uništio simbol inkaičkog naroda, malo-po malo, otvarani su bordeli u samoj blizini spomenika, a on postao glavno sastajalište mladih prostitutki iz obližnjih sela koje su kasnije, u toku četrdesetih godina, zamenile imigrantkinje iz Rusije i Poljske, bežeći od ratnog užasa koji je tinjao u Evropi. Srbi koji vole Maria Vargasa Ljosu, mogli su da čitaju o čuvenoj Uatiki u njegovim delima, u kojima ga on naziva „Gradom kerova”.

Beogradski „Grad kerova” sa podizanjem srpskog Manka Kapaka, Stefana Nemanje, dobija obrnutu ulogu od Uatike i, konačno počinje da liči na gradski trg uprkos izjavama nekih domaćih istoričara umetnosti, koji kažu: „Narušena je još jedna ambijentalna celina grada, primerena staroj Železničkoj stanici…” Da li se pod „ambijentalnom celinom grada” smatra nedefinisana ledina  prljavštine, smrada i prostitucije, kao što je do juče bio Savski trg? Nadam se da ovakva izjava nije tako zlonamerna, kao što se čini, već da autor samo nije imao prilike da vidi kako izgledaju ambijentalne celine ispred železničkih stanica po svetskim metropolama.

Spomenik Stefanu Nemanji, uz sve svoje materijalno istorijske greške i umetničke mane, koje neosporno poseduje, čekao je vekovima da bude podignut. Nezavisno da li drži mač ili krst u ruci, što je previsok, ili suviše kitnjast, on prevashodno smeta samo zato što predstavlja Srbiju i njenu slavnu prošlost. On uznemirava samo zato što neke podseća na sopstveno poreklo kojeg se stide. Možda bi, baš isto kao i „Gospoda iz Lime” koji su podigli spomenik simbolu uništenja Amerike,  Kristoforu Kolumbu, kako bi se dodvorili Španiji i zapadnim silama, a uništili simbol dinastije njihovih predaka. Možda bi protivnici i ovog i ovakvog Nemanje, radije podigli spomenik nekom uništitelju sopstvenog naroda, nego začetniku roda koji je stvorio Srpsku državu.

U nadi da će se Srbija setiti i ostalih svojih praoca, uključujući i staroslovenske Bogove svojih predaka, koji su uništavani počev od VIII veka, poručujem Stefanu Nemanji: „Dobrodošao kući!”

Predsednica Udruženja srpsko- peruanskog prijateljstva