Holandija

Živim u Holandiji,u jednom malom mestu pod imenom Breda,nedaleko od Utrehta,ili možda poznatijeg Roterdama.Ovo je više selonego gradu poređenju sa Beogradom.Dugo mi je trebalo da se naviknem na malu sredinu,ali sad kad dođem slabije se snalazim u velikom gradu.Holandija kao zemlja je prilično sređena,mada ima puno toga što mi se ne sviđa.Trudim se da uzmem ono najbolje,a ono što mi ne prija,da ignorišem sem u neizbežnim slučajevima. 

Rođena sam beograđanka,i u vreme pre mog dolaska sam imala dobar posao,lepu platu,stan u kome sam živela sa majkom i bratom,svoju slobodu.Rat je prekinuo svei moj ušuškani život se izmenio,ja sam počela da se menjam,i od devojčice koja nikad ni sanjala nije da živi negde van svog grada,počela sam da razmišljam o odlasku iz zemlje.Moj odlazak u Dansku (u kojoj sam najpre živela 2,5 godine) je za mene tad bio nešto veliko,olakšanje.Ljudi su ovde dosta rezervisani prema novim licima,na ulicama se svi osmehuju jedni drugima iako se ne poznaju ali iza tog osmeha stoji nešto drugo.Taj osmeh znači "fin dan danas,idemo dalje svako svojim poslom." Pošto ne pripadam grupi ljudi koja se lako uklapa u drugačiji svet ja često na pitanje „Kako ste?“ odgovorim po naški: svakako,nije baš dobro,ma nikako...a tad nastupa čuđenje.Pa kako to, šta se desilo,a ja im kažem pa kako može uvek biti dobro?Mislim da je štos u tome što oni kao nacija ne žele da čuju nešto što izaziva trud da se sluša neka tužna priča,ili ne daj bože nečiji poziv u pomoć.

Na novac se ovde JAKO,jako pazi. Njihov evro je jako velikii ne daju ga tako lako kao mi na razne strane.Ovde se deca uče da ne mogu sve dobiti samo tako,za sve treba da postoji prilikai zna se do koliko novca se to može. 

Ako vas neko pozove na kafu,onda smatrajte da ste u njegovim očima jako puno zavredeli.Kod nas se svako zove na kafu,i koga znate,i koga ne znate,i sama kafa je povod za druženje...Uz našu kafuuvek ide nešto pride,kolač koji je mama umesila,pita, sendvič,ili čak poziv za ručak...Kod njih kafa značisamo kafu,i eventualno ćete dobiti jedan keks,dok će kutija sa keksom biti odmah vraćena na svoje mesto u orman.

Školovanje dece se ne plaća mnogo dok traje osnovno obrazovanje,i to je uglavnom svima dostupno.Ali kad imate dete koje se sprema u srednju školu,hvatate se za glavu - kako platiti.Sa dve solidne plate to je moguće, ali sa jednomnema šanse.Moj suprug radi i pošto nije našao posao sa fakultetskom diplomom,radi sa višom školom i ima jako malu platu u odnosu na druge.Njegova plata nije dovoljna za nas četvoro(dvoje dece),pa zato ja uskačem sa svojim povremenim dodatnim radom.Skućili smo se skoro kompletno sa polovnim nameštajem koji smo nabavili preko oglasa,ili našli na ulici.

Garderobu retko kupujemo,samo kad su sniženja. Nemamo poslednju reč tehnike što se tiče TV uređaja i drugog,već isto polovne televizore,radio aparat, čak i gramofon.Kompjuter smo kupili jer je suprugu bio neophodan kad je studirao,deca ga mogu koristiti samo 1 sat nedeljno i to kad su slobodna,i ne svakog vikenda.Imamo 4 bicikla(stara),i gledamo da smo stalno u šumii na svežem vazduhu.Ovde hvala bogu ima divnih predela,i sve je ravno,tako da uživamo u vožnji,takoreći da bez bicikla ne umem da funcionišem, kao što neko ne može bez kompjutera.Ovde svi voze bicikle,od mladog do starog,brzo,jeftino i zdravo.

Tu se slažem sa njima.Mi se još trudimo da što češće vozom odemo u neki novi grad i posetimo njegove znamenitosti. Ponesemo sendviče,vodu i nema nas ceo dan.Za sreću ne treba mnogo - dobra volja i puno srce. Mi nemamo puno toga stečenog u materijalnom smislu,ali ono što posedujemo u sebi ne može da se meri ni sa čim.Taj mir koji ovde imamo znamo da cenimo,to što se ne guramo svako jutro u javnom prevozu,to što živimo sami a ne sa mamama i tatama koji su stari i žele svoj mir,to što zarađuemo da imamo dovoljno i skromni smo u svojim zahtevima, sve to i te kako znamo da uvažavamo i jako nam prija.

Ovde nemamo pravih prijatelja,naši ljudi su naši ljudi,ali nismo mi iz te priče,ti „avioni i kamioni“,kuće na moru,ti automobili kojima ni ime ne znam,to nismo mi....

Ja sam naučila da sama pijem kafu.

Naučila sam da budem sama sa decom na igralištu jer druge dece i mama nema.Navikla sam da mi telefon ne zvoni jer nema ko da nas zove.Naučila sam da kad sam tužna i nostalgična pustim stare kasetei popijem čašicu višnjevače svoje najbolje prijateljice iz kraja u kojem sam odrasla.

Naučila sam da u tišini čitam naše knjige.

Navikla sam da se osmehujem komšijama ali ih ne pitam kako ste danas, zbog...Naučila sam da sve više slušam svoju decu,supruga,našu divnu muziku jer to mi prija.

Naučila sam da kažem NE onome što ne želim,a da kažem glasnoDA kada se sa nečim slažem i kad nešto volim.

Naučila sam da je najveća sreća u nama samima,da smo mi ti koji (uglavnom) odlučujemo o svemu,da smo mi ti koji veruju,mole,pale sveće,osluškuju,plaču,raduju se,bodre,tuguju,ma gdebili...

Da sreća nije u zemlji i predelu,već da je u nama samima.

Ovde smo usamljeni u smislu da nema naših dragih prijatelja,familije,poznanika,da smo sami odgajali decu,borili se sa vetrenjačama,tražili mesto pod suncem .... ali smo uspeli.Uspeli smo jer znamoko smo,odakle smo, čiji smo,koji jezik govorimo,kom bogu pripadamo,i čije nas sunce greje.To nema veze ni sa jednom zemljom, jezikom,ni pripadnošću.Lale ovde jesu lepe,ali ne mirišu,sir jeste ukusan ali nije i najbolji,mleko jeste dobro,ali ima i sojinog,vetrenjače su lepe ali malo njih radi,Amsterdam jeste neobičan ali je Beograd lepši,i sve tako redom... nije nego!

Sve ima svoju cenu.Mi znamo koliko smo platili,i tu je razlika.Kada bi smo samo mogli da izbrišemo gumicom sve ono što nam se događalo svih ovih godina,da vratimo sve ljudske živote,kuće,fabrike,more,putovanja,druženja,mir,blagostanje,rođenja i krštenja,pesme i festivale,Davore,Mike,Duška,Bate,i kada bi sve bilo kao letnji san,onda ove rubrike ne bi bilo,ne bi bilo naših priča. Ja bih bila u svojoj sobi ušuškana u svoj svet,u svojoj zemlji među svojim narodom,i napolju bi sijalo sunce....Neka ova priča pomogne onima koji sada razmišljaju o početku u nekoj drugoj zemljida donesu prave odluke.

Do viđenja u Beogradu za par nedelja.Iskreno vaša,