Zločin i kazna: epilog

Reagovanje na tekst „Po drugi put o ’Zločinu i kazni’”, „Politika”, 3. 2. 2021.

Predsednik Srpskog lekarskog društva (SLD) akademik Radoje Čolović mi u svom drugom obraćanju zamera što sam pismo njemu „poslao i na najmanje tridesetak adresa”. Ne kaže, nažalost, da sam 20. januara samo odgovorio na dopis koji mi je, uz svoj tek objavljen članak u „Politici”, istog dana uputio kao jednom od članova Akademije medicinskih nauka SLD.

Zahvalio sam mu na poruci i podsetio sam ga: „Moje poente su da: a) stradanja kroz koja su prošli naši prethodnici ostaju u istorijskom pamćenju, i b) više nisu tako strašna vremena, pa će naredne generacije imati manje razumevanja za našu sadašnju pasivnost.” I dalje: „... odsustvo interesa za dešavanja u društvu, za staleška pitanja, a posebno slepilo za maltretman kolega, direktno će ugroziti budućnost društva.”

Nastavio sam: „Podsećam Vas da se u suzbijanje epidemije grubo umešala politika, da su nepotrebno žrtvovani ljudski životi, da se besramno krivotvorenje podataka o obolevanju i umiranju tvrdoglavo nastavilo sve do kraja decembra, da su ucenjivane i smenjivane kolege koje su se usudile da letos stave potpis ispod jednog stručno opravdanog dokumenta, da je 3.000 lekara rešenje videlo u formiranju posebnog udruženja lekara, jer nije moglo da računa na podršku i razumevanje SLD-a i LKS-a... da ne nabrajam dalje. Postoji opravdana bojazan da će članovi novoformiranog udruženja lekara „Ujedinjeni protiv kovida” nastaviti da svoje staleške interese ostvaruju mimo postojećih struktura, da će se omasoviti (interes je veliki), da će uvesti članarinu (vrlo agilni advokat radi, recimo, pro bono), te da će se zapitati zašto plaćaju tri članarine”.

Na ovo po dometu zabrinjavajuće upozorenje, znatno blaže izrečeno i u mom prethodnom tekstu u „Politici”, profesor Čolović odgovara kao na „pokušaj da se pažnja skrene na politički teren”, ponavlja svoju formulaciju koju sam implicitno označio kao kapitulantsku („niko zbog svojih stavova ne bi smeo imati bilo kakve posledice”) i, podsećajući da se „samo predsednik SLD-a”, pravda rečima „kao takav ne smem da se stavljam na stranu bilo koje ’struje’”.

Naravno, i bežanje od politike je svojevrsna politika, posebno kada se sukobljavaju nauka i šarlatantstvo. U svojoj dugoj istoriji SLD je uvek držao do zdravstvenog prosvećivanja, a sada je nemi svedok kako mala, ali prodorna grupa lekara, od kojih neki nose visoka akademska zvanja, sluđuje narod tvrdnjama s one strane razuma. Moralo bi da bude jasno da nisu dve ravnopravne „struje” gro lekara, poštovalaca naučnih činjenica i poneki njihov kolega, čudak sa bizarnim tvrdnjama da su maske opasne, da probiotici zamenjuju vakcinu, da je ona dobra samo ako nije sa zapada ili čak da sadrži čipove koji od ljudi stvaraju zombije.

Tužna je istina da je SLD protekle godine najčešće pominjan u javnosti zahvaljujući izvesnom A. R., koji je, uz sva svoja pretenciozno poređana zvanja i titule (dr, dr sc. med, primarijus, profesor, akademik), ponosno isticao da je predsednik odbora SLD-a. Pored brojnih drugih nesuvislosti, ovaj najprisutniji glas SLD-a u javnosti upozorava da „biološki rat bukti”, da je „vakcinalni rat u toku”, da hitno treba zabraniti Svetsku zdravstvenu organizaciju, a uz sve to, kao „predsednik Razvojne akademije Srba” poručuje: „SANU hitno zameniti RAS akademijom”. Moj apel administraciji SLD-a da se distancira od ovakvog svog glasnogovornika naišao je na ćutnju.

Drag mi je SLD, uložio sam deo sebe u njega, nosilac sam i Povelje SLD-a, ali strahujem da će navlačenjem koprene preko vremena sadašnjeg ovo nekad časno udruženje dovesti sebe do irelevantnosti.

Vratimo se sada u daleku prošlost za koju predsednik SLD-a jedino ima interesa. Kao dete sam se igrao blizu kuće Koste Todorovića, pamtim koliko je uvažavan, cenio sam što je spremno odlazio u romsko naselje u ulici Orlovića Pavla (danas Čuburski park), a studentima sam ga pominjao kao uzor koji detetu dovedenom zbog angine proverava i da li ima gnjide u kosi ili ravne tabane.

Uz sve to ostaje činjenica da se Todorovićev potpis našao na dva dokumenta povezana sa otpuštanjem Aleksandra Kostića 1942. i 1952. Slažem se da su se tu splele mnoge okolnosti, ali je Kostić za doživljene nedaće najviše optuživao svog ratnog druga. Ispunjavajući očev amanet, Kostićev sin Vojislav Voki predao je celokupnu dokumentaciju arhivi SLD. Stojim na raspolaganju da je zajedno razmotrimo.

Epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista