Kauboj zvani korona

Voleo sam, i još volim Dalidu. Onu, povisoku pevačicu, blondu, Dalidu. Koja je, u stvari, rođena kao brineta. Dalidu, što je imala kuću na pariskom brdašcetu Monmartr. I ona je poreklom Italijanka, baš kao i Iv Montan (hit „C’est si bon”). Naturalizovani su Francuzi.

Neku veče, slušam njenu pjesmu „Paroles, paroles”. U toj pesmi, nije sama. Sa njom je i glumac moje mladosti, Alen Delon. Dalida, beše veoma osećajno, nežno i mentalno krhko biće. Imade ona velikog uspeha na sceni. „Come prima”, „Itsi bitsi petit bikini”, „Gigi l’amoroso”, „J’attendrai”, „Besame mucho”… Sećate se ovih pesama, zar ne? Ali, nemade Dalida sreće u ljubavi. Uprkos brojnim ljubavnim pratiocima.

Na Monmartru, pariskom seocetu na uzvisini, stoji bista Dalide pred njenom kućom u kojoj je živela. Na obližnjem Place du Tertre, caruju slikari. Ima i naših. Oduvek ih na tom trgu ima. I ne malo. Okolo njih, žamor. Turisti se tiskaju. Zure u slikarska platna na štafelaju. Čuju se svi jezici sveta. Čak i onaj - šatrovački. „Stipu me, gatibo”, „zipa, đale”, „mane, zeve”... Naokolo, načičkani bistroi. Restorani. Rumene se lica ljudi u bistroima od dobrog francuskog vina.

Tako je to bilo lani. Pre nego što nam u pohod stiže najpokvareniji kauboj svih vremena. Kauboj, kojem ni najveštiji šerif, onaj što iz futrole izvlači pištolj samo u deliću sekunde, ama baš ništa ne može. Ovom misterioznom kauboju i „gadu nad gadovima” ime je – virus korona.  Pokušavam i uspevam da se smirim. Slušam, eto, od jarana iz sarajevskog detinjstva, Gorana Bregovića, njegovo „Bijelo dugme”. Pesmu „Noćas je mesec k’o lubenica iznad Bosne”. Čuj, mesec k’o lubenica! Stvarno, sećam se iz detinjstva tog meseca iznad Sarajeva, velikog bas kao karpuza! Sjajni mesec na Trebević seo, pa gleda Sarajevo... Da li tekst o „mesecu-lubenici” napisa Brega? Šćućuren, u jednom ćošku sobe. Dok njegovi muzičari uporno uvežbavaju nove muzičke numere.

U „lubenici k’o mesec” teško mi pade slušati onaj refren „mi nismo mogli zajedno, a teško nam je razdvojeno”. Majke mi, upuca me taj refren! A tek, kad posle njega dođe ono „tanka je linija što spaja i razdvaja... ”. Sto posto je tačno: mi nismo mogli zajedno, a teško nam je (danas) razdvojeno. Šta vi, na to kažete? Sad, eto, posmatramo jedni druge preko trulih komšijskih taraba što nas dele. Onim poznatim sitnim „balkanskim okicama” iz kojih sevaju inat, zavist i ljubomora. Da nekako i razumemo i progutamo inat, zavist i ljubomoru, te neizlečive bolesti koje se baš kao fleke lepe za dušu balkanskog čoveka. „Homo balkanicus” je – specijalna ljudska „species”. Ali, otkud, zašto, i čemu, ta ljigava i odvratna mržnja, kojoj smo svakodnevno svedoci?

Pogledajte, samo, postove zapenušanih „hejtera” ispod tekstova u tabloid-dnevnicima. Na tone mržnje u postovima. Zašto? Bili smo nekad veliki kad besmo Jugoslavija. Sad smo mali, posve malecki. Banana-državice. A kad si mali, svaki klipan i deran može da ti nekažnjeno opali čvoku ili udari klempu po ušima. Osim, ako ti otac slučajno ne gleda tu uličnu scenu sa prozora. Naša zemlja, nesvrstana Jugoslavija, bi velika i u svetu vrlo poštovana. Niko je nije smeo vređati, a kamoli povlačiti za uši. Sad kad smo mali i isparcelisani, veliki nam rade šta hoće. Čak i neke male zemlje, a koje su se nekako ušunjale u naručje EU.

Još mi je u sećanju predavanje profe istorije u sarajevskoj Drugoj gimnaziji o onom armijskom „šrafštuk-inspektoru” austrougarskih trupa u Bosni i Hercegovini. Oskaru Poćoreku (Potiorek). Nakon Berlinskog kongresa 1878. godine, BiH voljom velikih sila potpade pod protektorat austrougarske monarhije. Ne bi lako stenjati pod novim „šrafštuk” kolonizatorom. Poćorek bi u automobilu u kojem je hicima Gavrila Principa ubijen austrougarski nadvojvoda Franc Ferdinand. Greškom atentatora i njegova supruga Sofija Hotek. Premda je metak, istorija kaže, bio namenjen Poćoreku. Sećam se da je profa pričala da je Poćorek predvodio austrougarsku vojsku u Cerskoj bici u kojoj bi poražen od srpske vojske. No, pustimo sad Poćoreka i njegovu veliku i neostvarenu želju da Balkan „utera u suru”. Međutim, čak i kad bismo hteli, ne možemo i ne smemo zaboraviti milione ljudi koji su zbog sumanutih hirova tadašnjih političara ni za šta izgubili živote u krvavom Prvom svetskom ratu 1914–1918.

Ovih dana, nešto drugo i istorijski mnogo svežije mi ne da mira. Reč je o poslednjem pokušaju da ne dođe do rasturanja Jugoslavije. S tim ciljem, u Beograd je krajem 1990. iz Brisela stigla „EU trojka”. Gledah, ovih dana, na „Jutjubu”, prilog o „EU trojci” i njenom poslednjem pokušaju da spasi Jugoslaviju. Sa obrazloženjima o raspadu Jugoslavije Kire Gligorova. Valja verovati Kiri Gligorovu, tom uglednom, poštenom i iskusnom jugoslovenskom političaru i predsedniku Makedonije u periodu 1990–1999. godine. „EU trojku” su činili predsednik Evropske komisije, Francuz, Žak Delor, Holanđanin, Hans van den Bruk, komesar EU za spoljne odnose i luksemburški tad predsedavajući EU, Žak Pos. U ime „EU trojke” Žak Delor je pred Miloševićem, Tuđmanom i Izetbegovićem, taksativno naveo šta će EU uraditi da se spreči rat u Jugoslaviji.

Žak Delor je izjavio da je „političkom odlukom EU” – koja je bila usaglašena na ministarskom savetu EU – odlučeno da će Jugoslavija biti primljena u EU u svojstvu pridruženog člana. Pored toga, iz budžeta EU, Jugoslavija će dobiti iznos od 5,5 milijardi dolara (!), i to kao finansijsku injekciju za sprovođenje reformi jugoslovenskog premijera Ante Markovića. Međutim, Žak Delor je odmah primetio da nije bilo nikakve saradnje između Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića. Zato je dao pauzu učesnicima ovog sastanka u Beogradu. Nakon pauze, Žak Delor je hteo da čuje mišljenja sve trojice Miloševića, Tuđmana i Izetbegovića. Tuđman je, prema rečima Gligorova, EU trojci izjavio da ne postoje nikakve milijarde za koje bi odustao od ideje obnavljanja hrvatske države. Milošević je izjavio da je on za čvrstu ili modernu federaciju ili – ništa. A Izetbegović je izjavio da u BiH postoje tri naroda. Nama (BiH) teško ide bez Beograda i Zagreba. I treba da se nađe neka solucija kako ćemo sarađivati sa Beogradom i Zagrebom.

Ostalo nam je poznato.

Dakle, ne može se reći da nije postojala „poslednja i zlatna šansa” da se Jugoslavija sačuva i opstane. I ne samo to. Da kao celina, i baš kao prava dama koju traže, sa svojih 255.804 kvadratna kilometra, elegantno i kroz širom otvorena vrata pompezno ušeta u EU. A sad nam je tako, kako je. Čekamo u čekaonici EU. Kao kod zubara. A zubar, nikako da dođe. Zaboravio nas. Prošle godine Srbija ne otvori nijedno novo poglavlje. Sve one države iz Varšavskog pakta koje su našim građanima neopisivo zavidele što mogu putovati gde hoće i kad im se prohte, već su odavno članice EU i sad nas uveliko sažaljevaju. A do juče smo mi njih sažaljevali.

Neko će, možda, reći, kakva je to veza između naše miljenice Dalide, u vrhu ove pariske reportaže, i raspada Jugoslavije? E, ima, i te kakve veze. I Dalida, Italijanka rođena u Kairu, kao i Jugoslavija nakon smrti Tita, i iščeznuća samoupravnog socijalizma, bili su – depresivni tragičari.

I život, na isti način okončaše – samoubistvom.

Diplomirani žurnalista i profesor sociologije