Šta će štampa bez Trampa?

Specijalno za „Politiku”
Nju Džerzi – Donald Tramp, doskorašnji predsednik SAD, i dalje je u žiži interesovanja, iako je napustio Belu kuću 20. januara, odnosno pre više od tri sedmice. Tradicionalno, bivši predsednici nestaju iz žiže medijskog interesovanja odmah nakon inauguracije svojih naslednika. Trampu se to nije desilo. Očigledni razlozi njegovog prisustva u medijima su upravo završeno suđenje za opoziv (impičment), kao i pitanje njegovog uticaja na budućnost Republikanske stranke. Televizijskim mrežama svakako ne smeta ova situacija, jer se Tramp dokazao kao televizijski magnet za gledaoce. Čak i njegovo ćutanje provocira pažnju medija. Poznati komičar Bil Maher izrazio je nervozu zbog Trampove „radio-tišine” nakon odlaska sa funkcije predsednika. „Da li vas to malo alarmira?”, zapitao je svoju publiku.

Koliko je bivši predsednik Donald Tramp uticao na američko novinarstvo i kakav je trenutni odnos medija i Bele kuće? O ovome za „Politiku” govore Harold Holzer, direktor Instituta za javnu politiku „Ruzveltova kuća” pri Koledžu Hanter, i Margaret Salivan, kolumnistkinja „Vašington posta” i bivša urednica „Njujork tajmsa”.

„Čak i tokom svog najgoreg ponašanja, Tramp je samo ’lajao’, ali nije ’ujedao’ novinare koji prate rad u Beloj kući”, kaže Holzer, autor, koautor i urednik 54 knjige i dobitnik mnogih prestižnih nagrada. „Vređao ih je, zaobilazio preko ’Tvitera’, izbegavao njihova pitanja na konferencijama za štampu i nazivao ih ’neprijateljima naroda’. Ali, za razliku od Džona Adamsa i Abrahama Linkolna, on ih nikada nije hapsio niti pokušao da zatvori njihove novine. Za razliku od Vudroa Vilsona i Frenklina Ruzvelta, on im nikada nije nametao cenzuru”, objašnjava naš sagovornik.

Na pitanje da prokomentariše trenutni odnos medija i Bele kuće, Harold Holzer odgovora da ono što je Trampa učinilo najopasnijim nije to kako se ponašao prema štampi, nego način na koji je iskrivljavao istinu, kako za potrošače medija, tako i za sve Amerikance.

„Bojim se da će biti potrebne godine da se oni koji se nalaze na različitim stranama političkog spektra ujedine u onome što je nesporno tačno. I to je najveće i najgore Trampovo nasleđe”, ocenjuje on.

Margaret Salivan, dobitnica nagrade „Miror” za članak „Dve velike mane medijskog izveštavanja o impičmentu – i šta je pošlo u redu”, ocenjuje za naš list da je Trampov način obavljanja predsedničke funkcije u mnogo čemu bio simptom stanja stvorenog pre njega, uključujući radikalizaciju Republikanske stranke.

„Međutim, kao predsednik, on je drastično uzdrmao mnoge norme koje su američka politika i društvo dugi niz godina uzimali zdravo za gotovo. Njegovi napadi na štampu, na primer, bili bi šokantni da su došli od strane ranijih predsednika. Nikson nije voleo štampu, ali nije otišao toliko daleko da novinare naziva neprijateljima naroda. Desetine hiljada laži koje je ispričao dok je bio na funkciji takođe su drastična promena u odnosu na prošlost. I, naravno, odbijanje da prihvati izborne rezultate i pozivanje njegovih pristalica da se bore protiv toga je nešto što ranije nismo videli. Iako je Tramp poražen, njegov pokret (Trampizam) je tu da ostane, bar neko vreme”, pojašnjava ova kolumnistkinja „Vašington posta”.

Ona je bila rezervisana u oceni trenutnog odnosa medija i Bele kuće, jer smatra da veza između Bele kuće i medija još nije utvrđena.

„U ovom trenutku ta veza je mnogo sličnija onoj pre dolaska Trampa na vlast – znači povratak normama. Ali prošlo je samo nekoliko nedelja. Svašta se može dogoditi”, napominje Salivanova.

Ono što se već dogodilo, bila je kritika javnosti upućena medijima zbog navodnog izbegavanja „teških pitanja” novom predsedniku Bajdenu i njegovoj administraciji. Naime, tokom prvog brifinga portparolki Bele kuće Džen Psaki postavljena su pitanja o tome u koju bi boju Bajden voleo da bude obojen predsednički avion „Er fors uan” i da li je osoblje dobro očistilo Belu kuću pre Bajdenovog dolaska. Tom prilikom novinari su uglavnom izbegavali teža pitanja, koja su bila osnovni element brifinga tokom Trampove administracije.

Margaret Salivan je sledećeg dana u svom tekstu za „Vašington post” upozorila predstavnike štampe na rizik da budu „zavedeni” administracijom sa kojom dele iste vrednosti.

Takođe, u štampi se nedavno povela polemika oko zahteva Bele kuće da pitanja novinara dobije unapred. „Dejli bist” je objavio izveštaj u kojem tvrdi da su članovi predsednikovog štaba za komunikaciju pitali novinare koja pitanja planiraju da postave portparolki Bele kuće Džen Psaki tokom brifinga.

Reagujući na te tvrdnje, predstavnik Bele kuće rekao je u izjavi za TV mrežu Foks njuz da se administracija „redovno povezuje” sa novinarima u sali za sastanke kako bi pružila najkorisnije moguće informacije. Lois Bojnton, vanredna profesorka novinarske etike na Univerzitetu u Severnoj Karolini, rekla je za Foks njuz da razume poentu izjave, ali je naglasila da ta odluka može imati neželjene posledice.

„Reporteri pokušavaju da održe distancu prema ljudima o kojima izveštavaju. Nivo njihove nezavisnosti utiče na poverenje koje gledaoci i čitaoci imaju u vesti i ta percepcija je od vitalnog značaja”, kazale je ona.

Nova knjiga našeg sagovornika Harolda Holzera „Predsednici protiv štampe: Beskrajna bitka između Bele kuće i medija – od otaca osnivača do lažnih vesti” ukazuje da su gotovo svi predsednici, od Vašingtona do Trampa, tretirali ono što sada zovemo medijima – kao svoje neprijatelje. Polemike na tu temu nisu počele, niti će se završiti s Trampom.