Seksualno nasilje je tabu tema u školama

Obrazovni sistem u Srbiji nije spreman da kao poseban predmet u đački raspored uvede seksualno obrazovanje i vaspitanje. U okviru obaveznog i izbornog dela nastavnih i vannastavnih programa ima prostora da se i teme iz ove oblasti, uključujući i prevenciju seksualnog nasilja, nađu pod okriljem formalnog školovanja. Očekuje se od profesora, nastavnika i učitelja da programsku mogućnost s papira pretoče u realizaciju u praksi, što mnogi radije zaobilaze. Glavni argument za beg od bilo kakve uloge u seksualnom obrazovanju i vaspitanju naraštaja pod školskom kapom jeste što prosvetni radnici nisu dovoljno stručni da se upuste u diskusiju o osetljivoj tematici, primereno uzrastu učenika kojima predaju, čak i kad takav razgovor zapodenu đaci podstaknuti primerima iz svakodnevice koji odjekuju u javnosti.

Najviše prostora da seksualno vaspitanje kao i prevencija spektra mogućih vidova seksualnog zlostavljanja ne budu tabu nude časovi odeljenske zajednice i građanskog vaspitanja. Pritom razredne starešine, nastavnici koji predaju raznovrsne školske predmete, a i predavači građanskog vaspitanja, kako sada stvari stoje – nisu u obavezi da se profesionalno usavršavaju i steknu potrebne kompetencije da se u prosvetnom radu naročito bave sprečavanjem seksualnog zlostavljanja. Unapređivanje znanja u tom smeru ostalo je na nivou lične inicijative prosvetnih radnika.

Posle optužbi za seksualno zlostavljanje u beogradskoj školi glume i novih inicijativa da seksualno obrazovanje i zaštita od nasilja zaista budu deo državnog školskog sistema, kao jedno od suštinskih pitanja nameće se i da li su i nastavnicima, kao i đacima, izvori saznanja o ovoj problematici mahom mediji i internet. Imaju li prosvetni radnici za profesionalno unapređivanje u ovoj oblasti obavezne stručne obuke među 280 programa od javnog interesa na takozvanoj ministrovoj listi, ili među 166 obuka iz oblasti vaspitnog rada ponuđenih u katalogu odobrenih programa stručnog usavršavanja? Nemaju.

– Na listi programa od javnog značaja koju mimo kataloga odobrava ministar nema ničeg na ovu temu. U katalogu je situacija za nijansu bolja. U oblasti unapređenja vaspitnog rada tri programa donekle gađaju ovu temu, ali u ovom trenutku nemamo ništa što u naslovu direktno pogađa prevenciju seksualnog uznemiravanja. Međutim, treba imati u vidu da kvantitet ne znači nužno i kvalitet. U isti domen spada i problem velikog broja maloletničkih trudnoća, a svako rešenje ima svoje manjkavosti, ali da moramo razgovarati s decom, to svakako. Mnogi su protiv toga da to bude lekcija i ispitivanje. Mora biti neka druga forma, a posle zbivanja u poznatoj školi glume, ništa više neće biti isto, promeniće se ugao gledanja. Verujem da će poslednji događaji uticati na to da se pojave kvalitetne obuke i na tu temu. Očekujem i pritisak. Srbija ima velike kapacitete, mnogo nevladinih organizacija koje se time bave, ali je pitanje koliko je nastavnika to prepoznalo i izabralo da se i na tu temu stručno usavršava – potvrđuje za naš list Eleonora Vlahović iz Zavoda za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja.

Njena je procena da je u aktuelnom katalogu stručnog usavršavanja u oblasti vaspitnog rada za nastavnike koji žele da nadgrade znanje i profesionalni pristup problematici seksualnog zlostavljanja najprimerenija obuka Autonomnog ženskog centra „Zaštita žena i dece od nasilja u porodičnom kontekstu – uloga obrazovno-vaspitnih ustanova”. Realizovano ih je šest i ukupno su obuhvatile 133 učesnika, što je bar nešto u datim otežavajućim epidemiološkim uslovima, i gotovo zanemarljivo u odnosu na 130.000 prosvetnih radnika, koliko ih ima u preduniverzitetskom obrazovanju.

Diskreditovani obrazovni paketi

Dosadašnji pokušaji da se uvede neka vrsta obavezne gradnje kompetencija nastavnika da se bave prevencijom seksualnog zlostavljanja ugušeni su osudama najglasnijeg dela stručne i opšte javnosti. Tako je prošla i poslednja u nizu neostvarenih namera da prosvetnim radnicima za ovaj segment vaspitno-obrazovnog rada polazna osnova budu akreditovani priručnici – „Obrazovni paketi za učenje o temi seksualnog nasilja nad decom”. Te su publikacije urađene i promovisane u saradnji s Ministarstvom prosvete, nauke i tehnološkog razvoja 2017. godine. Predstavljene su tada kao alat koji će omogućiti da vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori budu spremni za razgovor s decom i mladima o uočavanju i sprečavanju seksualnog zlostavljanja, prepoznavanju predatora i žrtve i neophodnim koracima za rešavanje problema.

Resorno ministarstvo ustuknulo je od uvođenja ovih priručnika u sistem pod pritiskom kritike da se tim obrazovnim paketima za prosvetni kadar neprimereno zadire u porodične odnose, propagiraju homoseksualizam i pornografija i da se deca podstiču da i pre vremena eksperimentišu na polju seksualnosti, a sve pod okriljem nasilja u porodici i zaštite dece od seksualnog iskorišćavanja. Žučnu polemiku najodgovorniji za obrazovanje presekli su najavom da će materijal koji su akreditovali za rad nastavnika i vaspitača biti korigovan i ponovo prosleđen prosvetnim radnicima kada stručne službe prilagode sadržaje zbog važnosti njihovog cilja – sprečavanja raznih oblika nasilja, incesta, pedofilije, maloletničkih trudnoća, posledica abortusa... Ništa od toga nije bilo.