Ripli na tržištu udžbenika

Udžbenici su, kao važan segment vaspitno-obrazovnog procesa, permanentno aktuelna tema, pa je za pohvalu što im „Politika” posvećuje dužnu pažnju.

Prosvetne radnike, pedagoge i roditelje raduje diskusija o osnovnoj školskoj knjizi, ali smeta što se ona svodi samo na jednu nestručnu komponentu: udžbeničko tržište i profit. Kad privatni (preko)brojni izdavači ne bi esnafskim horom gušili stavove i predloge prosvetnih/javnih radnika – diskusija bi bila još plodotvornija.

Nije sporna demonopolizacija, jer je zdrava konkurencija uvek dobrodošla, sporna je naša realnost u kojoj kvantitet (70 privatnih naših i stranih izdavača piše nam školske knjige!) guši kvalitet, što je posledica nestudioznog i neodgovornog projekta od promene vlasti s početka ovog veka. Nekritično preuzimanje stranih modela proizvelo je improvizaciju i haos.

Moji ispisnici (imam 83 godine i 56 godina sam nosio dnevnik, od učitelja do red. Prof.) pamte bolja vremena i udžbenike, do kojih se dolazilo konkursima, pod šifrom, pri čijem ocenjivanju recenzenti i autori se nisu znali niti je među njima bilo ikakve komunikacije. Anonimno – pa ko dobije najbolje ocene taj i pobeđuje. Tako su decenijama radili svi republički i pokrajinski zavodi za udžbenike. Danas manjkaju konkursi i javnost rada. Izdavači angažuju svoje autore, određuju svoje recenzente pa se relativno brzo i lako pojavi novi udžbenik. I sledi vašar: ko će više škola da prigrabi! Zna se i kako: menadžerski sa mobilnim telefonima i „čokoladicama” – pa čija bude slađa...

U senci su kvalitet i funkcionalnost knjige.

U vezi s tim predlažem da nadležni opet uvedu obavezno javno konkursno i anonimno pribavljanje rukopisa udžbenika i da u udžbeničko tržište uvedu red. Da izdavači za sve predmete raspisuju konkurse, da rukopisi budu pod šifrom, pa neka od svih sedamdeset kompetentna i neutralna komisija izabere najbolji koji će biti ponuđen školama. I dva-tri mogu imati smisla, ali desetine udžbenika za isti predmet riplijevski je besmisleno. Da svako ima stručne predmetne urednike – podrazumeva se. A tek 15 bukvara, na šta je upozorio prof. Milivoje Pavlović!

Vreme je da se Ministarstvo prosvete ozbiljno i stručno odgovorno pozabavi ovom temom i da raskrsti sa restlovima skaredno neozbiljnih Kneževićevih reformi, u kojima su, npr., programe za nastavu Srpskog jezika i književnosti sačinjavale neke ministarske psihološkinje – bez ijednog profesora sa pet srpskih filoloških fakulteta! (Sa interkatedarskog sastanka, na kome sam učestvovao kao predsednik Katedre za SJK Filozofskog fakulteta iz Prištine, uputili smo pismeni protest, ali odgovor je izostao. Umesto njega na Republički seminar su nam uputili „psihološkinju” da u prepunoj Sali heroja u Beogradu profesorima SJK demonstrira kako na primer Dositejevo „Pismo Ljubeznom Haralampiju” treba menadžerski tumačiti kao reklamu za prodaju knjige, bez Dositejevih književno manifestnih misli o jedinstvu srpskog jezika, bez analize tematsko-idejnih i estetskih dominanti teksta!? I sl. Tu praksu valja prekinuti i temu kao par ekselans pedagošku, treba primarno stručno-naučno osmisliti, pa je potom normativno/zakonski uređivati.

U zaglušujućoj kakofoniji tolikih izdavača nema reči – osim kod državnog Zavoda – o metodološko-metodičkom liku udžbenika; niko ne pominje pedagoško-psihološki, užestručni, jezički... aspekt, ili didaktičko-metodičko oblikovanje udžbenika, a kamoli metodičku aparaturu lekcija/poglavlja... Te bitne komponente u senci su profita!

Nereagovanje države na prepotentne i neprihvatljive teze tipa: „Šta će nam urednici za školske predmete? Pa mi već imamo urednika!”, kako je to pre više godina uoči donošenja zakona izjavljivala izvesna gospođa s pozicije sekretara Udruženja izdavača udžbenika – začuđujuće je u najmanju ruku.

Predlagao sam, tada, da se izvrši komparativna stručna analiza udžbenika, da se da stručno-naučna ocena postojećih udžbenika. Nas nekoliko istomišljenika voljni smo bili da komparativno, po svim relevantnim metodološkim aspektima savremenog udžbenika, analiziramo postojeće čitanke i gramatike, ali na razumevanje nismo naišli.

Na međunarodnom simpozijumu „Jezik udžbenika” (koji je davne 1972. održan u Beogradu) jedan francuski akademik rekao je: „Kod nas u Francuskoj dobar bukvar je kao doktorska disertacija...” Sedeći pored poštovane Smiljke Vasić, šapnuo sam: „On to figurativno?” „Ne, Mišo, to je bukvalno tako”.

Naše prve udžbenike osmišljavalo je Društvo srpske slovesnosti. Davne 1850. godine tada mladi gimnazijski profesor Ljubomir Nenadović, potom i ministar i akademik, napisao je osnovnoškolski udžbenik „Istorija srpskog naroda” pred kojim bi se postideli mnogi današnji udžbenici.

Tema je, dakle, od samih početaka vrlo seriozno i odgovorno shvatana; udžbenike su pisali najkompetentniji i najobrazovaniji.

Ohrabruje da SANU, koja je proizašla iz Društva srpske slavesnosti, ukazuje na nacionalnu obavezu odgovornijeg sačinjavanja školskih udžbenika. Pedagozima to prija, a izdavači i nadležni neka razmisle.

Dobro bi bilo ako inspirativni prilog profesora Milivoja Pavlovića („Obilje od kojeg boli glava”) podstakne nova javna razmišljanja koja će notiranjem problema doprineti njihovom prevazilaženju. U prilozima poznavalaca školskih/udžbeničkih problema (D. Petrović, S. Magdalenić, D. Manić) toga već ima, ali je potrebna kritična masa za poboljšanje stanja, i klima bolja od one koju zagovara bivši ministar prosvete. Uveren sam da će njegov naslednik, uvaženi g. Branko Ružić, pomoći da se konsoliduje neprincipijelnim pritiscima ugrožena pozicija Zavoda za udžbenike, ali i da se u celini stvori ambijent u kome ćemo dobiti još kvalitetnije školske knjige – u interesu ne samo sadašnjih đaka i nastavnika, već budućnosti srpske nauke i kulture.

Autor desetak udžbenika (1970–1990) i nekoliko pedagoško-književnih monografija, sada u penziji