Incko izmišlja „kolektivnu odgovornost"

Tragom izjave odlazećeg visokog predstavnika u BiH Valentina Incka, gde se u nespretnom kontekstu pominje „kolektivna odgovornost” srpskog naroda, kao i nedavne tvrdnje Bakira Izetbegovića da su „Srbi loš narod”, prošetao sam ovih dana iz federalnog Sarajeva do Istočnog Sarajeva i u prelepom dečjem parku posmatrao mališane kako se igrahu.. Dok su trčkarali, mame i tate zvale su ih po imenu David, Elena, Milica, Vuk, Viktor, Anđela...

O Bože, pomislio sam, da li se i na tu bezgrešnu dečicu odnose Inckove reči o „kolektivnoj odgovornosti” jednog naroda ili Izetbegovićeve o „lošem narodu”? I čime se ta deca uopšte mogu dovesti u bilo kakvu kolektivnu vezu sa haškim grešnicima, koji su osuđeni za svoje grehe. Uostalom, o kakvom „uklanjanju kolektivne odgovornosti srpskog naroda” Incko govori u svom ultimatumu, kada takva odgovornost uopšte i ne postoji.

Zamislite samo kako bi reagovao svet posle Drugog svetskog rata da su svi Austrijanci i Nemci bili proglašeni kolektivno odgovornim za zlodela Hitlera, inače rođenog u zemlji u kojoj je svetlost dana 1949. ugledao i Incko. Ili  zamislite da tutorstvo nad lepom Inckovom zemljom zbog greha nacista traje sve do danas. Srećom, Austrija se tutorstva četiri velike sile oslobodila još 15. maja 1955, blagodareći Državnom ugovoru, dok tutorstvo visokih predstavnika i stranih sudija u BiH, traje, evo, već dve i po decenije posle rata.

Alpska republika je prodisala punim plućima tek kada je postala istinski slobodna, što će se desiti i sa BiH tek kada odu protektori i strane sudije. Uostalom, kako neka država uopšte može biti kandidat za prijem u Evropsku uniju sa protektorom i troje stranaca među vrhovnim deliocima pravde.

Kao iskusni diplomata Incko bi valjda  trebalo da zna da nema kolektivne odgovornosti i da niko ne može odgovarati za tuđe grehe. Bilo bi lepo da pročita međunarodne konvencije, ali i presude haškog tribunala, a posebno šta je pisao poznati nemački filozof Karl Jaspers o sudbini nemačkog naroda posle Drugog svetskog rata. Jer da se „večiti kolektivni greh” pripisivao Austrijancima i Nemcima, nijedan austrijski ni nemački državljanin ne bi mogao ni pomisliti da bude još i visoki predstavnik u BiH.

U jednom od ranijih tekstova u rubrici „Među nama” pomenuli smo brojne Inckove grehe kao protektora. Među najvećim je, svakako, što svojevremeno u Donjoj Gradini nije prisustvovao obeležavanju 75. godišnjice stradanja u jasenovačkom kompleksu smrti NDH. Jer Jasenovac  je bio „balkanski Aušvic” u kome su Srbi, Jevreji i Romi gotovo istrebljeni sa pojedinih područja. Posebno Srbi sa Kozare, dakle, pripadnici onog istog naroda kome se pripisuje ovovremena „kolektivna odgovornost”. A za to istrebljenje i te kako je bio „zaslužan” i Austrijanac Kurt Valdhajm, Hitlerov idolopoklonik i obaveštajac ratnog zločinca Aleksandera Lera. Nažalost, pored Hitlera i ustaškog poglavnika Pavelića, Valdhajma je odlikovao i Tito (1968).

Nešto se ne sećam da je ijedna bečka diplomatska garnitura, a nekima je pripadao i Incko, ikada pokrenula pitanje oduzimanja ili poništenja znamenja tom okorelom hitlerovcu. A  bar Beč ima dugu diplomatsku tradiciju, gde je Marija Terezija još 1754. otvorila Orijentalnu diplomatsku akademiju.

Na kraju, nadam se da će se Incko i Izetbegović izviniti bar dečici naroda kojeg su anatemisali ili će ubuduće davati preciznije ultimatume i izjave kako se ne bi mogli dvosmisleno tumačiti. Treba jasno razgraničiti pojedinačni greh od njegovog pripisivanja kolektivitetu, a posebno celom narodu. U svakom slučaju, Inckova izjava zazvučala je krajnje uvredljivo. Jer „kolektivna odgovornost”, koju pominje, kakvog li prokletstva, može se odnositi i na mala bezgrešna bića, poput Davida, Elene,  Milice, Vuka, Viktora, Anđele... Kao što su bila nevina i sva dečica, koja su, nažalost, stradala u minulom ratu i njihova smrt se nikada ne može preboleti.

Slobodan Stajić,
publicista,
Sarajevo